Đorđe Vajfert - Rad Uroša Predića

Nastalo još u praistoriji, pivo je materijalni dokaz tvrdnje američkog pesnika Džona Čardija da “fermentacija i civilizacija ne mogu da se razdvoje”. Prvo pivo proizvodili su drevni Egipćani i narodi u Mesopotamiji, a danas gotovo da nema dela sveta gde ovaj napitak nije najpopularnije piće.

Prva pivara u Srbiji nastala je 1722. godine u Pančevu i predstavlja najstariju pivnicu na Balkanu. Njen vlasnik bio je Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna. U austro-turskom ratu 1737. godine pivara je teško oštećena, ali je nastavila s radom i imala kapacitet od 3.300 kofa piva. Sredinom 19. veka pivaru je kupila porodica Vajfert. Ova porodica ostaje većinski vlasnik pivare sve do kraja Drugog svetskog rata, povećavajući kapacitet na 40.000 hektolitara piva godišnje, i to za ono vreme najsavremenijom tehnologijom proizvodnje. Zgrada stare pivare, koja je od 1948. godine proglašena za spomenik kulture, a 1991. za kulturno dobro velikog značaja, stradala je u požaru pre pet godina.

Računa se da je prava industrijska proizvodnja piva počela 1872. godine, kada je pančevački industrijalac Đorđe Vajfert, za koga se kaže da je poreklom Nemac a dušom Srbin, izgradio savremenu i modernu pivaru na brdu van grada zvanom Smutekovac, kasnije Mostar. I sve dotadašnje pivare u Beogradu i u Srbiji bile su manuelne i sa manjim kapacitetima, tako da je nova Vajfertova pivara, veoma moderna za svoje vreme, imala veliki značaj za razvoj industrijskog pivarstva u Srbiji. Za to ne treba veći dokaz od zlatne medalje za kvalitet piva na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. i 1900. godine.

Budući da je bila takoreći na samoj obali reke Save, Vajfertova pivara bila je laka meta austrijskih topova za vreme Prvog svetskog rata, ali je njen vlasnik kasnije lepo iskoristio ratnu odštetu da obnovi i čak proširi pogone u kojima je dvadesetih godina moglo da se proizvede godišnje i do 120.000 hektolitara piva.

Pivara

Godine 1921. Đorđe Vajfert transformiše svoju pivaru u akcionarsko društvo pod nazivom Prva srpska parna pivara „Đorđe Vajfert AD“ sa kapitalom od 20.000.000 dinara. Umesto gotovog novca, uneo je u Društvo svoju pivaru i fabriku slada u Beogradu, zajedno sa zemljištem, zgradama, mašinama i stovarištima širom Srbije. Pored Vajferta, glavni akcionari bili su dr Ferdinand Gramberg, Ferdinand Mejer, dr Voja Veljković, Ljuba Liješanin i mnogi drugi.

– Đorđe Vajfert ostaće zapisan u hronici Beogr­adske industrije piva kao pionir prave, za ono vreme najmodernije, industrijske proizvodnje piva. Svoje poslovanje započeo je skromno, pomažući ocu, a umro je 12. januara 1937. godine kao jedan od najbogatijih, ako ne i najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najvećih industrijalaca u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata Vajfertova pivara nacionalizovana je pod nazivom “7. juli” – priča Radmila Lazarević, direktor marketinga BIP-a.

Izvor: R. Tamindžić | Blic

Istorija prvi put beleži Frušku goru istovremeno sa ulaskom rimskih legija u Srem, koji je u to doba uporište Ilira. U vreme vladavine cara Proba krajem III veka, sa početkom gajenja vinove loze, Fruška gora se pominje nešto češće. Latinsko ime Sirmium Srem dobija u drugoj polovini X veka.

Porodični grb Brankovića

Od XII veka, dok je Srem bio pod Ugarskom vlašću, bilo je brojnih, ali neuspelih pokušaja da se osvoji ova teritorija od strane srednjevekovnih srpskih vladara. Jedino je kralj Dragutin Nemanjić ostvario izvesno uporište u Sremu. Tek 1404. godine, kada despot Stefan Lazarević postaje vazal ugarskog kralja, za uzvrat dobija brojna imanja po Ugarskoj, a najviše po Sremu. U to vreme pada i najintenzivnije naseljavanje Srba po Sremu, a taj proces se nastavio i za vlade despota Đurđa Brankovića i Vuka Grgurevića. Sa despotom Vukom počinje i plejada tzv. sremskih Brankovića kada je nekoliko članova ove kuće ponelo titulu despota s kojom su išli i feudi u Sremu.

Iako se u pismenim dokumentima većina fruškogorskih manastira pominje tek od XVI veka, verovatno je da su stariji. Poznato je da je despot Đurađ Branković od Pape dobio dozvolu da u Ugarskoj podigne 9 manastira za tzv. „grčke kaluđere“. Upravo vladavina sremskih Brankovića je vreme kada se po Fruškoj gori najviše grade srpski manastiri. I same legende ih uglavnom vezuju za sremske Brankoviće, mada ima i onih za koje narodno predanje smatra da ih je podigao „sremski kralj“ Dragutin Nemanjić.

Monahinja u Manastiru Beočin by Borkodinus

Sama loza Brankovića jača sa Vukom Brankovićem, koji je oženio Maru, kći Lazara Hrebeljanovića, sa kojim je i pošao u Kosovski boj. Njihov sin Đurađ i Jerina Kantakuzen intenzivno su radili na gradnji Smedereva. Đurađ je iz dva braka imao sedmoro dece. Jedan od njih je i Grgur, čiji je vanbračni sin Vuk Grgurević (tzv. Zmaj Ognjeni Vuk). Drugi sin Đurađa Brankovića – Stefan, oženio je Angelinu i sa njom dobio sinove Đorđa (jeromonah Maksim) i Jovana, koji su direktno vezani za Srem i fruškogorske manastire, od kojih se naročito ističe Krušedol.

Loza Brankovića se nažalost ugasila tokom XVI veka. Otprilike istovremeno, turski sultan Sulejman Veličanstveni opseda Beograd i Šabac, pa započinje gradnju mosta preko Save. Tada je započelo i strahovito pustošenje po Sremu. Nakon Mohačke bitke čitav Srem potpada pod tursku vlast.

U odsustvu bilo kakve države, Fruškogorski manastiri su jedini domaći politički i ideološki činilac integracije srpskog pravoslavnog življa. Crkva je igrala ozbiljnu ulogu u dve suprotstavljene države, Turskoj i Austriji. Tako su crkvene starešine na neki način zamenile stare despote.

Usled velikog priliva srpskog življa nakon Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem osnažena je i crkva, pa je tako obnovljeno oko 30 manastira od južnog Banata do Temišvara i Arada. U jednom istorijskom trenutku mošti kneza Lazara našle su se u Vrdniku, a 1705. mošti cara Uroša u Jasku i tako su u fruškogorskim manastirima boravile mošti svih nosilaca državnog legitimiteta, počev od Nemanjića, preko Lazarevića do Brankovića.

U vremenima kada je identitet srpskog naroda bio ozbiljno ugrožen, nakon ukidanja Pećke Patrijaršije 1766, Srem sa fruškogorskim manastirima postaje centar kulture, pismenosti i nacionalnog identiteta, sve zahvaljujući zaostavštinu despota iz Loze Brankovića.

U našoj ravnici smo na vetar već dobro navikli. Ponekad nas iznervira, poremeti neki red i redosled u našim glavama, ali je u suštini skoro uvek prisutan i neizbežan. Vojvodina se, kažu, nalazi u zoni zapadnih vetrova. Takođe kažu da je ovaj energetski potencijal veći od svetskog proseka. U Banatu, vetar duva 270 dana u godini, u Bačkoj najmanje 200. U Vojvodini su isprva Turci počeli graditi vodenice. Međutim reke su ovde spore i trome, pa su se vrlo brzo – još sredinom 17. veka – ugledali na Holandiju i okrenuli se vetrenjačama za mlevenje žita. Postoji podatak da ih je u 18. veku bilo oko 300. Pod uslovom da nas je istraživačka sreća poslužila i da smo došli do tačnog broja vetrenjača, danas ih u Vojvodini ima svega devet. Svaka krije neku svoju priču.

Izvor: www.curug.rs

Vetrenjača u Čurugu

U periodu između dva svetska rata, na području Čuruga okretalo se sedam vetrenjača. Većina njih podignuta je nakon 1905. Ipak, vetrenjača Radivoja Stojšina, odmilja nazvana Rođina, održala se najduže u funkciji. Radila je sve do 1978. Zanimljiva je i predistorija ove vetrenjače-putnice. Izgrađena je u Mađarskoj još davne 1843. godine, pa ju je neki Čuružanin kupio 1843. Njen mehanizam je iz Mađarske prenet na splavu Tisom do Čuruga. U vlasništvu porodice Stojšin bila je od 1913. Ona danas više nema krila, ali su sačuvani mlinski mehanizam i mlinski kameni.

Izvor: www.zrenjanin.org.rs

Vetrenjača u Melencima

Takozvana Bošnjakova vetrenjača se nalazi na izlazu iz sela Melenci u pravcu Kikinde, na oko 20 km od Zrenjanina. Izgrađena je 1891, i druga je sačuvana autentična vetrenjača u Banatu, pored već pomenute Čuruške.

Izvor: www.samsvojvodic.com

Izvor: Markov Igor

Vetrenjača u selu Obornjača – opština Ada

Naselje Obornjača broji 350-400 stanovnika. Ovo seoce kao da je zastalo u vremenu, a zahvaljujući svojoj odsečenosti od sveta. Do njega se stiže putem koji se izdvaja kada iz Ade krenete prema Senti. U ovom salašarskom naselju na rečici Čik, smestila se vetrenjača stara stotinjak godina. Restaurirana je 2006. Trenutno se u vetrenjači nalazi mala etno-zbirka raznih alata i predmeta iz svakodnevnog života starih Vojvođana.

Izvor: Rade Unčanin

Vetrenjača Vladimira Stepanova

Ravno Selo kod Vrbasa

Pokraj rečice Jegričke u Ravnom Selu, na otprilike pola puta između Vrbasa i Despotova, po svemu poseban gospon Stepanov, smestio je svoju oazu mira. Ovu vetrenjaču možemo prvo da zahvalimo Vladimiru i njegovom boravku u Holandiji, odakle je došao sa idejom da izgradi svoju vetrenjaču, po ugledu na ondašnje. Kada je počinjao, 1993. na ovom mestu se nalazila divlja deponija. Zahvaljujući želji i upornosti, iznikla je tu ova vetrenjača, ukrašena predivnom botaničkom baštom. Vladimir za sebe kaže da je najviše pogrešio kada je dozvolio da ga ubede, da u njegovoj vetrenjači otvori restoran sa tamburaškom muzikom. Nakon dve godine ugostiteljskog života shvatio je da je dosta,i vratio se svojoj prvoj i pravoj ljubavi – slikarstvu. Danas je u vetrenjači njegov atelje. Vetrenjača je u njegovom privatnom posedu i nije otvorena za posetioce.

Izvor: www.zrenjanin.org.rs

Izvor: Boban

Motel Vetrenjača Vršac

Beogradski put bb.

26300 Vršac

www.vetrenjaca.co.rs

U Vršcu, jednom od najstarijih banatskih gradova, vetrenjača je pretvorena u ugostiteljski objekat, koji „na prvi pogled pleni dušu i odiše šarmom banatske ravnice“. Na samom ulasku u Vršac, gledano iz pravca Beograda, smestio se motel Vetrenjača, koji svojim gostima nudi komfor, ugodan ambijent, ukusnu hranu i naravno, fantastastično vino.

Izvor: www.vetrenjaca.rs

Restoran Vetrenjača Pančevo

Trg mučenika bb

Tamiški kej

26 000 Pančevo

www.vetrenjaca.rs

Restoran vetrenjača ukrašava obalu Tamiša i Pančevački kej. Luksuzni restoran domaće kuhinje smestio se u atraktivnom ambijentu i svojim posetiocima nudi uživanje za sva čula.

Izvor: google images

]]> http://www.samsvojvodic.com/vetar-nas-nasusni/feed/ 0 http://www.samsvojvodic.com/dositej-obradovic/ http://www.samsvojvodic.com/dositej-obradovic/#comments Thu, 15 Oct 2009 09:44:48 +0000 bogdanka http://www.samsvojvodic.com/?p=1304

Dositej Obradović

Dositej Obradović, čije je svetovno ime Dimitrije, rođen je u Čakovu, u Banatu, u zanatlijskoj porodici 1739. Naširoko je poznat kao srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda.

Njegovo rodno mesto pripadalo je rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Još kao đak osnovne škole pokazivao se kao sanjar sklon verskom zanosu. Posle smrti njegovog oca, njegov teča ga izvodi iz škole i daje na zanat. Međutim, osobine njegove ličnosti se ne uklapaju zanatski posao i čim mu se za to ukazala prilika, on ostavlja zanat i rodbinu i beži u fruškogorski manastir Hopovo, gde je počeo da se školuje za kaluđera.

Dositej je počeo ozbiljno da misli na pustinjački život. Ipak, do ruku su mu došle i građanske knjige, iz kojih je uvideo da izvan crkve postoji i drugačiji način razmišljanja, upravo ono za čim je žudeo. Posle tri godine manastirskog života, napustio je manastir za sva vremena. Od tog trenutka upušta se u neprekidna putovanja radi studija.

Dositejeva rodna kuća

Kroz putovanja po celoj Evropi primio je ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela, među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao, prvenstveno dela programskog tipa, od kojih se naročito izdvajaju „Život i priključenija“. Dositej je bio prvi ministar prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbie“. Umro je u Beogradu 1811, a njegovi ostaci počivaju na ulazu u Sabornu crkvu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio uporedo sa grobom Vuka Karadžića, čije je telo iste godine preneto iz Beča.

Spomenik Dositeju u Beogradu

Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. U Beču je proveo punih šest godina na učenju nemačkog jezika i kulture. Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Moldaviju. Filozofske studije nastavio je u Lajpcigu, a tu počinje i sam da piše.

Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka posvećuje borbi srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, a kasnije je vršio i razne poverljive misije između ustanika i Rusije, nakon čega konačno prelazi u Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, a bio je i Karađorđev lični sekretar i savetnik.

Kuća u kojoj je Dositej rođen u Čakovu, u današnjoj Rumuniji, i danas postoji. Međutim, pošto se značajno promenio nacionalni sastav sela, i ta kuća je do pre nekoliko godina bila vlasništvo jedne rumunske porodice. Akcijom firme „Hemofarm“ iz Vršca kuća je otkupljena i preuređena, a zajedno sa Maticom srpskom i Institutom za književnost i umetnost je pokrenuta Zadužbina.

Dana 17. septembra 2004. je u Vršcu osnovana Zadužbina Dositeja Obradovića.

]]> http://www.samsvojvodic.com/dositej-obradovic/feed/ 0 http://www.samsvojvodic.com/janika-balaz/ http://www.samsvojvodic.com/janika-balaz/#comments Mon, 22 Jun 2009 08:53:36 +0000 bogdanka http://www.samsvojvodic.com/?p=964 “Uvek je bio, džezerskim rečnikom rečeno, bend lider. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža”.

Janika Balaž

Janika Balaž rođen je 23. decembra 1925. godine u Lukinom selu u blizini Zrenjanina, kao Janika Rac (na mađarskom podrugljiv izraz za Srbina, zbog čega je i uzeo majčino prezime Balaž, mada se u nekim tekstovima pominje i Balaš).

Odrastao je u Bečeju, gde je već sa 10 godina počeo svirati u gostionici “Društvo malih bogataša”. Prvobitno je svirao violinu, ali je na nagovor svog profesora ubrzo počeo svirati tamburu, koju je učio od mnogih majstora, a po sopstvenom priznanju, najveći uticaj na njega je imao majstor Maćika Petrović iz Subotice, koji je na samrti rekao supruzi da njegov prim proda Janiki, a ako ga on neće, onda neka ga proda bilo kome. Naravno, Janika je tu ponudu oberučke prihvatio i taj mali instrument je platio 7000 dinara, što je tada bila prosečna godišnja plata. Ta investicija mu se isplatila, jer su mu kasnije za taj instrument nudili mnogo više, ali Janika – iako je govorio da je prim-bisernica samo instrument, a da zvuk čovek nosi u sebi i prstima – ga nikad nikom nije prodao.

Spomenik Janiki - rad Lasla Silađija

Sedam godina je svirao sa grupom “Braća kozaci” na području Subotice i Horgoša. Od 1948. godine radio je u tadašnjem Radio Titogradu. Boravak u glavnom gradu Crne Gore iskoristio je kako bi potpuno ispekao zanat. Od 1951. kada je osnovan, pa do kraja svog radnog veka, bio je u Radio Novom Sadu – danju, a po kafanama – noću. Najčešće na Petrovaradinskoj tvrđavi, čiji je postao zaštitni znak, ali i na Akropolju, širom Evrope, po Americi, Africi, Australiji. Nastupao je 36 puta u pariskoj “Olimpiji”, a zvuk njegove tamburice je obeležio jedan od najslavnijih filmova naše kinematografije “Sakupljači perja”.

Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema rečima Jovana-Joce Adamova, je to što je on suvo napisane note oživljavao. “Uvek je bio, džezerskim rečnikom rečeno, bend lider. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža”.

Iako je imao ponude iz celog sveta, Janika je ostao veran Petrovaradinskoj tvrđavi i Novom Sadu, gde je i preminuo 12. novembra 1988. godine, a u znak zahvalnosti od grada je dobio spomenik (rad Lasla Silađija) koji se nalazi na izlazu iz Novog Sada prema Petrovaradinu pored mosta, jer su most i Janikina tambura dve najpoznatije stvari koje povezuju dve strane Dunava. Najpoznatija pesma posvećena Janiki je “Osam tamburaša s Petrovaradina“.

Pored Janike, ostali članovi ove bande su bili Cveta Sladić – Čiča: A basprim, Joška Kovač: A basprim; Ivan Nikolić: E basprim, Momčilo Nikolić: čelo, Stevan Kormanjoš – Pišta: kontra, Ivan Dimić: E basprim i Steva Nikolić – bas.

Preuzeto sa: www.svita.net

Možda najlepša pesma srpske poezije, Santa Maria della Salute, Laze Kostića 9. juna 2009. slavi svoju stogodišnjicu.

Nesrećna ljubav

Njemu je bilo već 50 godina, njoj tek 20. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostrana ljubav. Lenka je bila opčinjena slavnim pesnikom, a on njenom mladošću i lepotom. Ipak, u pedesetoj godini čak se i odvažni Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Umesto romanse, cvetalo je prijateljstvo. Usledile su zajedničke vožnje kočijama po gradu i slušanje klavira. Shvatajući da je razlika u godinama isuviše velika i da je takva ljubav prosto nemoguća, Laza beži u manastir Krušedol. Na predlog njenog oca ženi se bogatom naslednicom Julijanom Palanački iz Sombora, a te iste 1895. godine umire Lenka u svojoj 24oj godini.

Zvanično je prihvaćena priča da se Laza oženio bogatom somborskom miradžikom, samo da bi nekako zaboravio Lenku, dok je ona u kratkom roku preminula u Beču od tifusne groznice. Ipak, nezvanični podaci tvrde, da je Lenka preminula pri abortusu, koji je sprovođen u Beču, a da je priču o tifusnoj groznici iskonstruisala porodica, kako bi se izbegla sramota i kako bi devojačko ime ostalo neukaljano. Lenka je potom sahranjena u porodičnoj grobnici Dunđerskih u Srbobranu.

Laza je za Lenkinu smrt saznao na bračnom putovanju u Veneciju, gde između ostalog posećuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve Laza Kostić će 14 godina u sebi nositi ovu pesmu, sve dok nije dobila puni sjaj i postala oproštajna pesma, jedna od najlepših u srpskoj poeziji.

Fatalna sudbina

Kostić je imao nesreću da se pod starost zaljubi beznadežno u nedostižno. Pre te fatalne ljubavi, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao 21 godinu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega. Izgleda da su one, ili njihove majke, na vreme shvatile i razmotrile prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim, ali postojanim.

Lenka i Juca, Kostićeva supruga, ne mogu se porediti bez opasnosti da se jednoj ili drugoj ne nanese neka nepravda. Kad su se venčali, Julijani Palanački je bilo 46, a Lazi 54 godine. Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela 25 godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, koji su jurišali na miraz, a nikome nije govorila koga to ona čeka. U braku između Juce i Laze ne može se reći da nije postojalo naklonosti, ali ljubavne strasti zasigurno nikada nije bilo. Juca iako je bila predobra žena, nije mogla da nadomesti Lenku i njeno užasno odsustvo.

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Santa Maria della Salute važi za najlepšu ljubavnu, elegičnu pesmu Laze Kostića. Nastala 1909. godine, sada 9. juna, slavi svoju stogodišnjicu. Laza ju je nosio u sebi punih četrnaest godina. Ona je izraz ljudskog pokajanja, proizašla iz intimne drame ostarelog čoveka, koji pred kraj života preispituje sebe, svoje principe, strahove, nadanja i postupke.

Ona se može razumeti, samo ako se razume život Laze Kostića. Njegova društveno neprihvatljiva ljubav prema 30 godina mlađoj devojci i njegove intimne misli, koje su na čistom francuskom jeziku ostale zapisane u ličnom dnevniku, u kome stoji: “Znate, za mene L. nije sasvim mrtva…ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i iziđe iz nje sa snom.”

Pesma počinje obraćanjem pesnika Gospi od Spasa u čije ime je podignut hram. Bogorodica je svetost, “majka sveta”, blažena i vrelo milosti. Ushićen lepotom hrama on traži oprost za sve svoje grehe. Njegov greh je dvostruki: napisao je 1879. godine pesmu Dužde se ženi, u kojoj govori o zidanju istog hrama i žali za posečenim dalmatinskim borovima koji se u njega ugrađuju; i kao drugo, šest godina ranije, 1872, pisao je negativno o kultu Bogorodice u katoličkoj veri.

Posle ovakvog uvoda, pesnik pravi zaokret i počinje da ispoveda sebe i svoju intimu. Govori o svom stradanju, čežnjama i nadama koje je gruba stvarnost sasvim poništila. Međutim, za sve muke koje su ga zadesile, krivicu vidi u sebi. Od ovog trenutka pesnik u slikama, nudi slike svojih patnji i promašenosti. Saznajemo da je sve počelo sa iznenadnom pojavom mlade žene, koja je zauvek ušla u njegov život. On ispisuje hvalospev njoj i njenoj lepoti, sa njom je došla svetlost, ali su došle muke i patnja. Ona je zlatna voćka koja je sazrela kasno. Njena mladost i njegova starost našli su se u vreme kada jedno isključuje drugo. U njemu se sukobljavaju razum i osećanja. Razum će na kraju nadvladati srce i pesnik će se povući, a ona umire.

Dok pesnik stoji pred hramom, pred likom Bogorodice, shvata da je u njemu još jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na sećanjima na Lenku. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad počinje približavanje jave i sna. U tom snu oni su kao muž i žena – čulno se nije ugasilo, s tim što je ona sad starija od njega; ne po godinama već starija po smrti. Oni imaju i decu – njegove pesme su im deca.

Pošto ona pripada onostranom svetu i odatle pristiže u njegove snove, on u njenom javljanju vidi znak da treba da joj se pridruži. Tu se pesnik ne plaši smrti, on je čak priželjkuje, jer tamo je raj u kome ona obitava.

U tom susretu on već vidi neslućenu sreću i uskrsnuće ljubavi koja je toliko jaka i sveprožimajuća. Ljubav za divljenje i za večnost.

Pročitajte pesmu!

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet’;
štagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline duši polude,
Santa Maria della Salute.

Laza Kostić, 1909.

Monika Seleš je rođena u Novom Sadu 2. decembra 1973. godine. Mama Ester i tata Karolj su imali već jedno dete, osam godina starijeg Zoltana koji je od malih nogu pokazivao interes i talenat za tenis, pa je bilo prirodno što je i mala Monika počela još od malih nogu da se druži sa reketom i lopticom. Zid svoje zgrade na novosadskom naselju Liman je zamenila za teniske terene sa 6 godina kada je počela aktivno da trenira, ali je zbog sitne građe držala reket sa dve ruke ne sluteći da će joj taj dvoručni forhend (da nije bilo servisa ne bi se znalo da je levoruka) biti zaštitini znak do kraja karijere. Pobeđivala je po nekoliko godina starije devojke i svi su znali da je u pitanju neviđeni talenat, gostovala je u legendarnoj emisiji Fore i fazoni, a Đorđe Balašević joj je posvetio pesmu:

Karijera je tekla kao u bajci. Sa devet je osvojila svoj prvi turnir iako nije baš razumela sistem bodovanja, sa jedanaest je članica TK Novi Sad osvojila čuveni juniorski turnir Oranž boul, sa trinaest se preselila u tenisku akademiju Nika Bolitijerija, sa četrnaest odigrala svoj prvi profesionalni turnir gde je izgubila od čuvene Kris Evert, a već drugi turnir osvaja pobedivši upravo Evertovu u finalu, već na prvom Rolan Garosu ulazi u polufinale gde gubi od Graf, a iduće godine joj se revanšira i sa 16,5 godina postaje najmlađa pobednica ovog prestižnog turnira. Sa nepunih 17,5 godina, 11. marta 1991. godine postaje svetski broj 1 i na toj poziciji se zadržava preko 178 sedmica. U toku karijere je osvojila 53 turnira, 9 Grend slemova, tri FED kupa, Hopman kup, olimpijsku medalju… Za sve uspehe je nagrađena prijemom u tenisku kuću slavnih.

Samo ona i njoj najbliži znaju koliko je odricanja, znoja i treninga je bilo potrebno da se stigne do vrha. Kao mali tata karikaturista je crtao Toma i Džerija da bi animirao malu Moniku, u akademiji Bolitijeri su je učili da igra po teniskim knjigama, a ne onako kako je ona znala, pa su i raskinuli saradnju. Ipak, u periodu od 1991. do 1993. je ostvarila nezapamćenu dominaciju kada je osvajala turnire kao od šale, od 34 turnira je osvojila 22, a samo na jednom nije stigla do finala, a na najvećim, Grend slem turnirima je od 56 mečeva samo jedan završila porazom, zahvaljujući sjajnom forhendu, bekhendu, kretanju, ali možda ponajpre psihičkoj snazi jer je najvažnije poene igrala najbolje za šta zahvaljuje svom bratu koji ju je naučio da je svaki poen važan. I ko zna koliko bi trajala dominacija i koji bi sve rekordi bili oboreni da se nije desio Hamburg, 30. aprila 1993. kad je Monika imala samo 19,5 godina, ali je to ipak nije sprečilo da postane najveća sportistkinja svih vremena sa naših prostora.

Autor: Dejan Ilić