Kako sami organizatori kažu: “Nošeni energijom i uticajem magičnog broja sedam, u noći najmasovnijeg kulturnog spektakla, oživećemo više od 190 kulturnih institucija u 48 gradova  širom Srbije”.

Manifestacija, čije je rodno mesto Berlin 1997, slavi svoj četrnaesti rođendan. Tokom svih ovih godina koncept zajedničke promocije kulturne i umetničke baštine Evrope, postao je ne samo evropski, već i svetski brend, u kome i naša zemlja sa ponosom učestvuje.

Pripremite karte, udobnu obuću, a sa sobom ponesite radoznalost i dobro raspoloženje i uživajte u jedinstvenom događaju.

Uroš Preduć - Sv. Georgije ubiva aždahu

Sveti Đorđe ili Đorđe Lidijski je bio rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana, koji je mučenički stradao tokom progona Hrišćana. Veruje se da je rođen 275. ili 280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj Hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio rimski vojni oficir. Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, mali Đorđe se sa majkom preselio u Palestinu, na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje. U rimskoj vojsci se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode.

Kada je baš za vreme cara Dioklecijana 303. godine organizovan progon Hrišćana, deseti po redu i najveći ikada, Đorđe je na jednom saboru progovorio protiv ovakvog odnosa prema Hrišćanima, a tom prilikom je izašao pred cara Dioklecijana i izjavio da je i sam Hrišćanin, nakon čega car naređuje vojnicima da ga zatvore u tamnicu.

Muke Georgijeve

Po carevom naređenju, vojnici su Đorđa izložili velikim mukama, koje su se nizale jedna za drugom, ali Đorđa nikako nisu mogli niti preobratiti, niti ubiti. Posle niza neuspelih pokušaja, Dioklecijan odlučuje da pozove najvećeg maga Rimskog carstva, po imenu Atanasije, da on savlada Đorđa. Atanasije se odaziva caru i priprema dva napitka – jedan, od koga bi Đorđe trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Dioklecijan naređuje da silom napoje Đorđa prvim napitkom, a pošto se Đorđe i dalje nije pokoravao, onda naredi da mu se da i smrtonosni napitak. Međutim, Đorđe opet ostaje živ. Stigavši na gubilište, Đorđe stade na određeno mesto i pomoli se. Zatim Đorđe položi svoju glavu, i bi posečen dana 23. aprila 303. godine.

Sveti Georgije u Hrišćanskoj ikonografiji

Godine 494, Đorđe je proglašen za sveca, od strane Pape Gelasijusa Prvog. U Hrišćanskoj ikonografiji sveti Đorđe se još od 7. veka prikazuje kao vojnik (bez konja, u stojećem stavu) i sa kopljem ili mačem u desnoj ruci. Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz svetog Đorđa: na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Na tom prikazu se, pored njega, malo dalje nalazi jedna ženska prilika u gospodskom odelu kako stoji. Smatra se da je žena, koja je na ikoni zapravo carica Aleksandra i da ona simbolizuje ranu Hrišćansku crkvu, a da aždaja koju Đorđe ubija simbolizuje mnogoboštvo.

Srpska slava

Veoma je slavljen kod Srba, i često ga nazivaju i Sveti Đurađ, a slave ga dva puta godišnje: na Đurđevdan, 6. maja, i Đurđic, 16. novembra. Na ikoni vezanoj za Đurđevdan je sveti Đorđe prikazan na konju kako ubija aždaju, dok se za Đurđic koristi ikona na kojoj je prikazan sveti Đorđe kao vojnik, koji stoji na poljani, sa kopljem u desnoj ruci.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim Hrišćanskim zemljama. Đurđevdan se smatra granicom između zime i leta i to je praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja, verovanja, pa i magijskih radnji. Glavni običaji su pletenje venaca od bilja, umivanje sa biljem i kupanje na reci.

Na ovaj dan narod rano, pre zore, odlazi zajednički u prirodu na “Đurđevdanski uranak”. U tu čast pripremaju se i jelo i piće, obavezno jagnje na ražnju. Pesma, igra i veselje traju veoma dugo. Na Đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem – da budu napredni kao vrba, kite se zdravcem – da budu zdravi kao zdravac, koprivom – da kopriva opeče bolesti, i selenom – da im duša miriše kao selen.

U vreme srpskog ropstva pod Turcima bilo je određeno da se godišnji porez plaća u dva dela: Na Đurđevdan i Mitrovdan. Nekada su hajduci na ovaj dan napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto kako bi ponovo otpočeli sa hajdukovanjem. U narodu je na to ostalo sećanje, pa se i danas kaže “Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak”.

Posvećeni su mu mnoge crkve i manastiri, među kojima su manastir Đurđevi Stupovi, Staro Nagoričino, crkva na Oplencu, kao i Saborna crkva u Novom Sadu .

Sveti Đorđe je danas poštovan kao zaštitnik mnogih država i gradova u Evropi, profesija i organizacija. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova, viteštva i krstaških pohoda.

U srpskom narodu Đurđevdan je velika krsna slava, pa se u šali kaže da polovina Srba slavi Đurđevdan, a druga polovina im ide u goste. Uzevši u obzir da pravi domaćin krsnu slavu slavi u svom domu, tako ni nema puno dešavanja na ovaj praznik.

Srećan Đurđevdan želi Vam

Sam Svoj Vodič

Mileva i Albert

Do svoje 45 godine Mileva je prebrodila gubitak ćerkice, razvod braka, ali i propast profesionalne karijere. Nešto novca joj je ostalo od samog razvoda, a zarađivala je izdavajući stan i podučavajući matematiku i muziku. Međutim, početkom 1920. porodica je pozvala u Novi Sad, jer njeni ostareli roditelji nisu mogli da izađu na kraj sa pogoršanjem mentalnog stanja njene sestre Zorke. Godina 1922. bila je crna za porodicu Marić: Zorka je pretrpela još jedan nervni slom, Milevin otac Miloš preminuo je od moždanog udara, a Mileva je bila prinuđena da svoju sestru i zvanično prijavi kao mentalno obolelu. A Albert je osvojio Nobelovu nagradu.

Novac od nagrade prećutno je dostavljen Milevi. Bila je to najniža suma ikad isplaćena u vidu ove nagrade. Preračunato, danas bi vredela otprilike 340.000 Američkih dolara. Mileva je ova sredstva uložila u nekretnine. Život je nakratko postao podnošljiv.

Milevina kuća u Huttenstrasse u Cirihu

Ubrzo nakon njenog 53 rođendana, ponovo se nadvilo sivilo nad Milevinim životom. Prvo, Eduardu je dijagnostifikovana šizofrenija. Albert je umakao antisemitskom pokretu nacističkog Berlina pobegavši sa Elzom u SAD. Ubrzo preminula je i Milevina majka, a tri godine kasnije Mileva se poslednji put vraća za Novi Sad da sahrani i sestru Zorku. Do 1939. Hans Albert je sa suprugom i dvoje dece takođe otišao za SAD, a u nekoliko meseci preminulo je i Milevino najmlađe unuče. Evropa je stajala na rubu rata.

Teška ekonomska situacija dovela je Milevu u nezavidan položaj, kada je bila prinuđena da proda dve od svoje tri kuće. Troškovi Eduardovog izdržavanja bilu su preveliki i Mileva se obratila Albertu za pomoć. Albert je preuzeo vlasništvo nad Milevinim stanom, ali se nakon osam godina odlučio na prodaju. Mileva i Eduard umalo nisu završili na ulici. Puka sreća ili birokratska zabuna spasla ih je ovakve sudbine, kada je novac namenjen Albertu za stan slučajno uplaćen na Milevino ime.

Albert je pobesneo! Pretio je da će izbaciti Eduarda iz svog testamenta, ukoliko mu novac od prodaje stana ne bude smesta vraćen. Međutim, Mileva je držala sva prava u Švajcarskoj, što joj je dozvolilo da zadrži novac.

Otkrivanje spomen-ploče Milevi Marić

U jednom od Eduardovih nasilnih napada, Mileva se srušila. Umrla je tri meseca kasnije u bolnici u Cirihu. Sahranjena je na Nordhajm groblju. Njena posmrtnica nigde nije nosila Albertovo ime. Njen grob je ostao neobeležen i ubrzo je zaboravljen.

Međutim, sudbina je htela da porodične uspomene ostanu zapisane. Frida, supruga Hansa Alberta, objavila je knjigu u kojoj citira porodična pisma Ajnštajnovih. Nakon brojnih prepreka Fridin rukopis je ugledao svetlost dana 1987. godine, a naučni svet je ponovo počeo da izgovara Milevino ime.

Zaboravljeni grob Mileve Marić na Ciriškom komunalnom groblju nedavno je obeležen spomen-pločom, kao i ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj. Potomci Mileve Marić Ajnštajn pokrenuli su inicijativu da se zemni ostaci čuvene naučnice prenesu iz Švajcarske, gde je sahranjena 1948. godine, na Almaško groblje u Novom Sadu, kako bi našla svoj mir u porodičnoj grobnici, kraj svojih roditelja, sestre i brata.

]]> http://www.samsvojvodic.com/zenska-prica-iii-deo/feed/ 0 http://www.samsvojvodic.com/zenska-prica-ii-deo/ http://www.samsvojvodic.com/zenska-prica-ii-deo/#comments Wed, 17 Mar 2010 10:25:06 +0000 bogdanka http://www.samsvojvodic.com/?p=1512

Mileva i Albert na početku braka

Albert i Mileva venčali su se u Bernu u gradskoj kući 6. januara 1903. Njoj je bilo 28, a njemu 24 godine. Brak je započeo bez njhovog prvog zajedničkog deteta, sa Albertovim radnim vremenom od šest dana u nedelji. Mileva je pokušala da se izbori sa gubitkom devojčice, sa propalom akademskom karijerom, te da sebe iznova pronađe u ulozi supruge. Taman pred drugu godišnjicu njihovog braka, Pjer i Marija Kiri osvojili su Nobelovu nagradu, što je Milevu sigurno podsetilo na lični neuspeh u nauci.

Međutim, stvari su makar nakratko počele da idu nabolje. Albert je dobio povišicu, rođen je njihov prvi zajednički sin, Hans Albert, a i na naučnom planu stvari su išle odličnim tokom, jer je Albert uz Milevinu pomoć objavio četiri naučna članka, koja su nagoveštavala njegov veliki uspeh.

Godina 1909. bila je prelazna za Ajnštajnove. Albert je dobio mesto profesora u Cirihu, ali je istovremeno počeo da kontaktira sa drugom ženom. Situacija u braku bila je napeta, zbog čega su se Mileva i Albert odlučili na putovanje. Drugi sin, Edvard, rođen je ubrzo potom, 1910. godine.

Mileva sa sinovima

Kada je Albert dobio stalno mesto na Univerzitetu Karl-Ferdinand, cela porodica se preselila u Prag. Međutim političke razmirice, koje su već u to vreme počinjale između nemačkih nacionalista i Čeha, uticale su na njihov povratak nazad u Cirih. Ponovo na starom radnom mestu na Univerzitetu, Albert dobija novog saradnika, Marsela Grosmana. Nije toliko Grosman, koliko je njegova rođaka Elza Lovental, uticala na tok Albertovog i Milevinog života. Zanimljivo je, koliko je brzo nakon ovog sudobonosnog poznanstva Albert uspostavio veze sa Berlinom, gde je Elza stanovala. Godine 1914. Albert postaje stalni član Pruske akademije nauka, a dobija i položaj stalnog profesora na Univerzitetu u Berlinu.

Njegovo insistiranje da se porodica preseli za Berlin za Milevu je bilo nepodnošljivo. Brak je postao do te mere nesnosan, da je Albert napravio listu pravila ponašanja za Milevu, naređujući joj npr. da mu se obraća, jedino nakon što joj se on prvi obrati. Mileva je spakovala kofere i u julu, malo pre izbijanja Prvog svetskog rata, sa dečacima se vratila za Cirih. Albert se uselio kod Elze i 1916. zatražio razvod.

Albert i Elza

Mileva se razbolela i u teškom emotivnom stanju provela nekoliko meseci u krevetu. Njena prijateljica Jelena Savić i sestra Zorka pritrčale su u pomoć, vodeći računa o Milevinim i Albertovim sinovima. Kada se konačno oporavila, Mileva je pristala na razvod braka. Jedan od uslova brakorazvodne parnice, bilo je i Albertovo prepisivanje novčane nadoknade od bilo koje buduće Nobelove nagrade na Milevino ime.

Pomračenje sunca 1919. godine potvrdilo je Ajnštajnovu teoriju relativiteta. Albert je bio na vrhu akademske karijere, Mileva hronično bolesna raspuštenica, Hans Albert ogorčeni petnaestogodišnjak, a Edvard zbunjeni dečak od devet godina.

Nastaviće se…

Mileva u mladosti

Čudna je sudbina malene žene, koja je svojim umom prokrčila sebi put na najviše obrazovne ustanove svoga vremena, tada rezervisane skoro isključivo za muškarce. Mileva Marić Ajnštajn do pre 23 godine nije bila ništa više od fusnote u obimnim biografijama svoga supruga.

Svet je po prvi put postao svestan njenog doprinosa nauci tek 1987. godine, kada su prvi put objavljena Ajnštajnova privatna pisma, koja su konačno uperila svetlo ka ženi, koja je delila dar za nauku i ambiciju svoga supruga. Međutim, kao i njihov život, tako i intelektualni rad Mileve i Alberta, bio je isprepleten do najfinijih niti, da do današnjeg dana nije moguće razlučiti, koje ideje potiču od koga. Nažalost, ova činjenica često biva zloupotrebljena u korist Alberta Ajnštajna. Možda će slavni Ajnštajn morati da zahvali svoj uspeh svojoj prvoj supruzi i da konačno podeli svoju svetsku slavu?

Zgrada starog Instituta za Fiziku u Cirihu

Danas, kako se raštrkani delovi slagalice Milevinog života ponovo sklapaju u celinu, na površinu istupa slika mlade žene, koja je svojim intelektualnim mogućnostima iskakala iz svih društvenih normi tadašnjeg građanskog društva. Mileva je jednostavno rođena pogrešnog pola, u pogrešno vreme, da bi njen rad bio adekvatno priznat i vrednovan za života.

Mileva je rođena u Titelu, 1875. godine, kao najstarije od troje dece Miloša Marića i Marije Ružić – Marić. Prilikom porođaja iščašen joj je kuk, pa je zbog ove povrede čitavog života šepala. Kada je napunila 15 godina, njen otac je dobio posebnu dozvolu, da svoju ćerku upiše u srednju školu. Ova posebna dozvola bila joj je neophodna da bi postala prvi ženski đak u školi. Svoje obrazovanje nastavila je na Univerzitetu u Cirihu, s obzirom da je Cirih bio jedno od izuzetno retkih mesta u Evropi, koje je upisivalo ženske studente. Započela je sa studijama medicine, međutim, vrlo brzo se prebacila na Politehnički Fakultet, koji se kasnije proslavio pod imenom Švajcarski Federalni Institut za Tehnologiju. Imala je 21 godinu i kada se upisala bila je peti ženski student na fakultetu. Tu je upoznala i svog budućeg supruga; čoveka, koji će promeniti tok nauke i misli.

Kuća porodice Marić u Kisačkoj ulici u Novom Sadu

Albertova porodica nije bila oduševljena Milevom. Bila je prestara za njega, s obzirom da je četiri godine starija, zatim, previše je čitala knjiga za žensko, a bila je i Srpkinja, što Jevrejskoj porodici Ajnštajnovih nije odgovaralo. Međutim, kako je privrženost između Alberta i Mileve rasla, njena akademska karijera je lagano propadala. U leto 1900. pala je na finalnim ispitima. Počela je da radi kao asistent u laboratoriji, i da se priprema za ponovno polaganje ispita, kada je otkrila da je u drugom stanju. Albert je u to vreme otputovao iz Ciriha. Zaposlio se u mestu Šafhauzen, nekih 35km od Ciriha i trudio se da kontakte sa Milevom svede na minimum. U kući Marićevih u Novom Sadu rođena je devojčica po imenu Lizerl. Ne postoje podaci da ju je Ajnštajn ikada video. Navodno, devojčica je vrlo brzo umrla od šarlaha.

Nastaviće se…

Ikona Svetog Nikole - Pećka Patrijaršija

Sveti Nikola rođen je oko 270. godine u maloazijskoj provinciji Likiji. Ime Nikolaj – pobeditelj naroda – dobio je prilikom krštenja. Tokom svih vekova ostao je oličenje milosrđa, što ima svoj začetak u činjenici da je svoje porodično imanje prodao nakon smrti roditelja, a stečeni novac podelio siromašnima. U svoj svojoj skromnosti odlučio je da se povuče u samoću i tako, kao pustinjak, dočeka smrt. Međutim, glas Gospodnji mu je poručio da se vrati među narod. Postao je arhiepiskop grada Mira u Likiji, današnjoj Turskoj. U vreme progona Hrišćana pod rimskim carevima Dioklecijanom i Maksimilijanom, hapšen je i zatvaran u tamnicu, ali se svoje vere nije odricao. Prisustvovao je Prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji.

Još za života smatran je za svetitelja, jer se isticao svojim dobročinstvom. Preminuo je od bolesti u dubokoj starosti 6./19. decembra 343. godine. Njegove mošti se danas nalaze u italijanskoj luci Bari, gde su stigle 9. maja 1087.

U Hrišćanstvu preovladava mišljenje da su mošti Svetog Nikole lekovite, da iz njih izbija čudotvorno miro, od kojeg se slepima vraća vid, hromi prohodaju, a gluvima se vraća čulo sluha.Takođe ga smatraju zaštitnikom moreplovaca, pa se i dan danas uoči praznika često zaustavljaju lađe dok se mornari pomole svetitelju i onda nastavljaju put.

Sveti Nikola je danas poistovećen sa Deda Mrazom. Deda Mraza na engleskom zovu Santa Klaus, što je skraćeno od Santa Nikolaus ili Sveti Nikola. Veliki uticaj na ovo poistovećivanje imala je i komercijalizacija samog praznika. S obzirom da iz Nemačke, Holandije i Belgije potiče običaj darivanja poslušne dece, ovaj običaj se odomaćio u celokupnom hrišćanskom svetu. Današnju sliku Deda Mraza ili Svetog Nikole možemo zahvaliti markentinškom potezu kompanije Coca Cola, koji su prvi počeli da ga promovišu kao dobroćudnog dekicu u crvenom odelu, koji u letećim sankama, vučen od strane svojih irvasa, raznosi poklone dobroj deci širom planete.

U čitavom Hrišćanstvu Svetog Nikolu poštuju kao svetitelja i čudotvorca. Smatra se zaštitnikom moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece i studenata. Takođe, Sveti Nikola je u Srbiji najčešća slava.

Srećnu slavu i nastupajuće praznike želi Vam

www.samsvojvodic.com

Kroz čitavo svoje postojanje, čovek se okreće životinjama za pomoć. Konji su se već odavno istakli kao čovekovi prijatelji, pomoćnici pri radu u polju, saborci u ratovima… Sada su i lekari!

Sve više ljudi postaje svesno koliko im koristi boravak u prirodi i u društvu životinja. Posebno oni sa različitim fizičkim, emocionalnim, spoznajnim i socijalnim poteškoćama. Iz ljudske potrebe da svoje tegobe olakša uz životinje, rodile su se i tzv. terapija jahanjem i hipoterapija. Sem istorijskih, teorijskih i praktičnih aspekata, terapijsko jahanje je program, koji se ostvaruje kroz stručni koordinisan i timski rad. U razvijenim zemljama odavno su prepoznate blagodeti terapijskog jahanja, kao svojevrsno „osveženje“ u odnosu na ostale terapijske postupke, uz druženje sa životinjama i boravak u prirodnom okruženju.

Udruženje za terapijsko jahanje „HipoteNS“ Novi Sad, formirano je 6. juna 2007.godine, kao prvo udruženje takve vrste u Republici Srbiji. Formiranje udruženja je proisteklo iz potrebe da se terapijsko jahanje uvede u redovne programe zbrinjavanja osoba sa invaliditetom.

U vreme svog osnivanja, udruženje je usmerilo svoje aktivnosti na informisanje, a one su ostvarene kroz edukativne seminare o terapijskom jahanju. Seminari su u organizaciji Doma za decu i omladinu u Veterniku i Udruženja za terapijsko jahanje „HipoteNS“ obezbedili informacije o terapijskom jahanju i njegovim mogućnostima u zbrinjavanju pojedinih kategorija invalidnosti i hendikepiranosti.

Sve aktivnosti oko terapijskog jahanja, koje se tiču stručnog rada, prezentacije, edukacije kao i promocije ovog vida terapije, od strane lekara, psihologa, defektologa, poznavalaca konja, instruktora terapijskog jahanja i sportista preponskih jahača, bile su volonterske, nadahnute entuzijazmom i potrebom da se na ovaj način pomogne slabijima, kao i željom da se terapijsko jahanje sistematično, koordinisano i kvalitetno sprovodi na području Novog Sada.

Definicije:

Terapijsko jahanje je forma fizikalne terapije za pojedince sa fizičkim i emocionalnim tegobama. Suštinski predstavlja jedinstvenu kombinaciju edukacije, sporta i rekreacije. Terapijsko jahanje je najefikasnije kod dece, s obzirom na nivo mentalnog, fizičkog i socijalnog razvoja, ali se može sprovoditi u svim dobnim grupama.

Hipoterapija podrazumeva korišćenje konja kao terapijsko sredstvo od strane fizioterapeuta u cilju popravljanja funkcija pojedinca.

Termin “terapija uz pomoć konja” (Equne-Assisted Therapy) je širi pojam i podrazumeva različite oblike terapije, kao što su jahanje kao rekreacija i jahanje kao terapija zadovoljstva u cilju popravljanja kvaliteta života.

Hipoterapija i terapijsko jahanje se bitno razlikuju ne toliko u odnosu na ciljne grupe, koliko u odnosu na ulogu konja i način obavljanja terapijske sesije.

Više o terapijskom jahanju i udruženju HipoteNS možete naći na www.hipotens.com.

Manastir Sopoćani - Uspenje Bogorodice

Srpska Pravoslavna Crkva i vernici 28. avgusta obeležavaju Uspenje Presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu. Ovo je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, a uzevši u obzir da se Bogorodica smatra zaštitnicom porodilja, ovo je praznik posvećen ženama i majčinstvu. Razna su narodna verovanja vezana za moć ne samo Bogorodice već i ikona na kojima je ona predstavljena.

Majka Božija, Presveta Deva Marija, posrednica spasenja, poživela je još dosta dugo nakon zemaljske smrti svog Sina. Dok je umirao na krstu, Isus poveri svoju mati na čuvanje svetom Jovanu Bogoslovu. U njegovom domu na Sionu, ona je nastavila da živi u neprestanoj molitvi iščekujući dan kada će se pridružiti svome Sinu. Često je posećivala sva ona mesta, koja su podsećala na velike događaje i velika dela Isusova. Svojim molitvama, savetima, dobroti i trpeljivošću ona je nastavila da pomaže svetim apostolima u širenju Božije reči. Najviše svoga vremena provodila je u molitvi na Jeleonskoj Gori, moleći Boga da je što pre uzme sebi. Tokom jedne od brojnih molitvi javi joj se arhangel Gavrilo i obavesti je da će kroz tri dana biti upokojena. Poželela je da pre svog upokojenja vidi još jednom sve apostole i želja joj je ispunjena.

Nošeni krilima anđela na oblacima, skupiše se svi apostoli da poslednji put odaju počast i divljenje ovoj Majci nad majkama, Prečistoj Devi Mariji. Kada se oprostila se od njih, predade svoj duh Bogu. Apostoli su je ispratili uz ogromnu tugu. Kovčeg sa njenim svetim moštima uz pratnju mnoštva hrišćana preneli su u Getsimanski Vrt, u grobnicu njenih roditelja, svetog Joakima i Ane. Dok su ga nosili kroz grad, iz njega se neprestano širio aromatičan miris. Jedan od jevrejskih sveštenika drznu se da rukama dohvati kovčeg, ali mu u tom trenutku obe ruke otpadoše. U tom trenu on poverova u Hrista i ruke mu se povratiše.

Srećan i spokojan praznik želimo svim vernicima.

Petrovdan je praznik posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu, koji SPC i vernici obeležavaju 12. jula. Ova svetkovina spada u red petnaest najvećih hrišćanskih praznika.

Sveti apostol Petar bio je ribar i prvo se zvao Simon. Bio je prvi od učenika, koji je jasno izrazio veru u Spasitelja. Kao galilejskog ribara ga je (zajedno s njegovim bratom Andrijom) pozvao Isus da mu bude učenik. Među svim učenicima, Petar je od Isusa dobio ulogu vođe, a njegovo prvenstvo unutar rane Crkve je priznato od strane sv. Klementa Rimskog. Šimun Petar se smatra svecem od strane mnogih hrišćana, kao i prvim papom od strane rimokatoličke, kao i katoličkih crkava istočnog obreda. Po zapovesti cara Nerona Petar je zbog vere u Hrista razapet na krst, ali je on molio svoje dželate da ga razapnu glavom okrenutom nadole, smatrajući sebe nedostojnim da umre kao njegov Gospod.

Sveti apostol Pavle, koji se najpre zvao Savle, bio je farisej i progonitelj hrišćana. Kad se čudesno preobratio u veru, postao je apostol i vatreni propovednik Svetog pisma. Kao i apostol Petar, posečen je u Rimu u vreme cara Nerona. Sveti Pavle je svetac hrišćanske Crkve, koji se smatra najvećim misionarom svih vremena, odnosno teolog, koji je napisao mnoge poslanice iz Novog Zaveta. Pavle je rođen u Tarzu (u današnjoj Turskoj, tadašnjem Rimskom Carstvu). Bio je jevrejski student Talmuda, izučio je zanat za izrađivača šatora. Mrzeo je hrišćane, čak je pomogao pri ubistvu sv. Stefana. Na putu u Damask, da uhapsi grupu hrišćana, oboren je s konja, oslepeo je od jakog nebeskog svetla i čuo Isusove reči : ”Pavle, zašto me progoniš? ” To iskustvo je na njega tako uticalo, da se preobratio u hrišćanina, krstio se i počeo pisati Jevanđelje. Osećao je prisustvo Boga, imao je dar jezika, proročku snagu, pa je propovedao najpre Jevrejima, a kada oni nisu poslušali, paganima, iako to po jevrejskom zakonu nije smeo. Mnogo je nevolja doživeo na svojim putovanjima, više puta bio je zatvoren u tamnicu, preživeo je nekoliko brodoloma. Umro je mučeničkom smrću, tako što mu je mačem odrubljena glava, 65. godine u Rimu.

Kod Srba postoji običaj da se uoči ovog velikog praznika pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Obično se to radi na mestima gde se narod okuplja, na trgovima, raskršćima i u tome učestvuju deca i omladina. Paljenje vatre i lila simboliše ona vremena kada su hristoborni carevi progonili i mučili hrišćane, vezujući ih za drvene stubove, natapajući ih smolom i paleći ih. Njihova tela su tada gorela kao buktinje, osvetljavajući trgove kao danas simbolične vatre i lile.

Petrovdan u Vojvodini

Petrovdanski dani u Srbobranu traju od 07. do 12. jula i nude kulturne manifestacije u Nadalju, Turiji i Srbobranu. U petrovdanski program uključeni su tamburaški orkestri, plesne i recitatorske grupe, poznate muzičke grupe, sportisti, gastronomi, zanatlije, konjički sport i svi drugi koji doprinose uspešnoj realizaciji manifestacije. U okviru ove manifestacije održava se i manifestacija “Srbobran Fest”.

Manifestacija “Petru za Petrovdan” je posvećena negovanju lika i dela Petra Kočića i uključuje održavanje predavanja, književnih večeri i predstavljanje tradicionalne pesme i igre, a u ambijentu Etno-kuće “Brvnara“ Bački Jarak.

O Ivanjdanu se pletu venci da bi se pokazalo da je priroda, u razvoju, došla do zenita. U vence ivanjskog cveća stavlja se i beli luk da kuću čuva od groma. Devojke, kroz taj venac, gledaju rađanje sunca da bi bile rumene kao ono. U narodu se veruje da je Ivanjdan toliko veliki praznik da se sunce, od straha, tri puta ustavi tog dana. Sveti Jovan je zaštitnik kumstva i pobratimstva, pa tako u narodu postoji običaj da se ljudi na Ivanjdan bratime i kume “po Bogu i svetome Jovanu” stoga što se Jovan Kristitelj smatra uzorom karakternosti i poštenja.

Među ličnostima jevanđeoskim, koje okružuju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja uvek zauzima sasvim posebno mesto. Smatra se da je bio takve moralne čistote da se pre mogao nazvati anđelom, kako ga Sveto pismo i naziva, nego li smrtnim čovekom.

Od svih ostalih proroka sveti Jovan se razlikuje naročito po tome, što je imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao. Za ruku svetog Jovana priča se da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena označavajući rodnu i obilnu godinu, a ponekad i zgrčena najavljujući loš rod i glad.

U narodu se veruje da je Ivanjdan toliko veliki praznik da se sunce, od straha, tri puta ustavi tog dana. Sveti Jovan je zaštitnik kumstva i pobratimstva a kumovao je i Isusu Hristu krsteći ga u reci Jordan, pa tako u narodu postoji običaj da se ljudi na Ivanjdan bratime i kume “po Bogu i svetome Jovanu” stoga što se Jovan Kristitelj smatra uzorom karakternosti i poštenja.

Na ikonama, sveti Jovan je predstavljen kako krštava Isusa u Jordanu, ili kako stoji i desnom rukom pokazuje nebo dok u levoj drži dugi štap s krstom na vrhu, preko koga stoji traka sa rečima “Pokajte se jer se bliži carstvo nebesko”.