Potrebno je: 400 g šumskih jagoda, kilogram šećera, sok od pola limuna.

Skuvati gust sirup od šećera i šolje vode, dodati jagode i limunov sok i kuvati dok kap soka, kapnuti na hladan tanjirić, ne počne da se želira. Kada je gotovo, skinuti penu s površine, prekriti vlažnom krpom i sutra sipati u tegle.

SLATKO OD VIŠANJA

Potrebno je: kilogram višanja, kilogram šećera, pola štapića vanile.

Šećer preliti šoljom vode i skuvati gust sirup. Spustiti u sirup oprane i očišćene višnje i vanilu, pa kuvati. Gotovo je kada sa kašike padaju po dve-tri kapi gustog soka. Skinuti s vatre, kašikom pokupiti penu na povšini slatka i pokriti ga vlažnom krpom. Sutra sipati u tegle i povezati celofanom.

DŽEM OD MALINA I RIBIZLI

Potrebno je: po kilogram malina i ribizli, kilogram šećera.

Očišćeno voće izmešajte sa šećerom i na tihoj vatri lagano zagrevati dok ne pusti sok i šećer počne da se topi. Povremeno promešati, da ne zagori. Kada je sav šećer istopljen, pojačati temperaturu na štednjaku i dalje kuvati, mešajući, sve dok masa ne počne da se zgušnjava i želira. Skinuti penu s površine i vruće sipati u tegle, a sutra povezati celofanom.

SLATKO OD RUŽA

Potrebno je: 100 grama crvenih, mirišljavih ružinih latica, kilogram šećera, sok od limuna ili limuntus.

U litar provrele vode spustiti listiće ruža i kuvati 15 minuta, a zatim dodati šećer i sok od limuna ili limuntus po ukusu. Kuvati dalje, pa će uskoro sok od zelenog postati crven. Kuvati slatko sve dok kap soka kapnuta na hladan tanjirić ne počne da se želira. Skinuti penu, pokriti šerpu čistom vlažnom krpom i sutra sipati u tegle, povezati.

SLATKO OD BELIH TREŠANJA

Potrebno je: kilogram belih trešanja, kilogram šećera, dva limuna, štapić vanile ili dvije kesice vanilin šećera.

Skuvati gust sirup od šećera i šolje vode, spustiti očišćene trešnje i kuvati. Kada je slatko skoro gotovo dodati jedan limun isječen na kolutove i sok od drugog limuna, kao i vanilu, pa dokuvati. S gotovog slatka skinuti pjenu, pokriti šerpu vlažnom krpom i ostaviti do sutradan, kada se može sipati u tegle i povezati celofanom.

SLATKO OD KRUŠAKA

Potrebno je: 1 kg krušaka, 5 kašika soka od limuna, pola kg šećera, smesa za želiranje

Kruške iseći i staviti u šerpu. Dodati limunov sok i zagrevati na vatri, a zatim dodati i šećer i smesu za želiranje i kuvati oko 15 minuta. Slatko istresti u posudu i ostaviti da se hladi.

]]> http://www.samsvojvodic.com/slatko-od-razlicitih-vrsta-voca/feed/ 0 http://www.samsvojvodic.com/srbija-bosna-hrvatska/ http://www.samsvojvodic.com/srbija-bosna-hrvatska/#comments Fri, 04 May 2012 07:10:08 +0000 bogdanka http://www.samsvojvodic.com/?p=2205 Prva duža tura u ovoj godini je bila između dve subote 14. i 21. aprila. Organizacija je pripala agencijama Grupa Dr Tigges- Gebeco iz Kila i Magelan iz Novog Sada.

U pitanju je bila manja grupa od šest turista i samim tim je organizacija bila jednostavnija. Nakon dolaska u Beograd, grupa je boravila još jedan dan u našoj prestonici i, pošto je u pitanju bio Uskrs kada većina Beograđana napušta svoj grad, imala je priliku da bude uskraćena za beogradske gužve što je retka privilegija. Mesto koje bih ovom prilikom istakla je restoran Reka u Zemunu, izuzetno prijatno mesto koje vredi posetiti.

Sledeće mesto koje smo obišli je moj Novi Sad. Vreme nas nije poslužilo, ali su uprkos tome turisti bili oduševljeni katedralom i tvrđavom uz obavezno fotografisanje svega što im se učinilo zanimljivim. Sledeće stanice su nam bili Sremski Karlovci i Maradik.

Nakon povratka u Beograd zaputili smo se ka istoku, niz Dunav, posetili Golubac, renovirani Lepenski Vir koji sija novim sjajem, uz obavezan obilazak Kapetan-Mišinog brega gde smo uživali u pogledu i đakonijama gospodina Žike čiji raj na zemlji treba posetiti. Vožnja brodićem je bila lepa, možda zato što smo izbegli kišu i vetar za nekih pola sata. Da je bilo predviđenih osam stepeni uz padavine verovatno da užitak ne bi bio baš takav.

Sledeći dan je protekao u dužem putu do Aranđelovca (uz posete Topoli i Oplencu) gde smo se smestili u velelepni hotel Izvor. Devet bazena i sve drugo što vam padne na pamet su deo usluge koju pruža ovaj objekat. Obilazak Srbije smo završili posetom zlatiborskom kraju, Mokroj gori i vožnjom Šarganskom osmicom da bi stigli do višegraske ćuprije.

Sarajevo je kao i uvek bilo gostoljubivo. Jedna od najlepših stvari u ovom poslu je, pored obilaska velikog broja mesta i upoznavanje različitih ljudi. U Sarajevu, u kom nisam bila do pre dve godine sam upoznala svoju koleginicu Belmu, a boravak u restoranu gospođe Fazile u kom vlada porodična atmosfera je uvek više nego prijatan. Poslednji grad u BiH koji obilazimo je Mostar, u kom su pored neizostavnog mosta poseta Franjevačkom samostanu i Karađozbeg džamiji nešto što se ne propušta.

Putovanje je završeno na plavom Jadranu obilaskom Splita i Trogira. I za kraj, moj pokušaj bavljenja fotografijom.

Manastir Rača

Čuveni filmski citat glasi: „Ko nije vodio djecu na Zagrebački velesajam taj ne zna šta je patnja“. Možda zato što nismo išli na Zagrebački velesajam, ali moja prva đačka ekskurzija u ulozi vodiča nije uopšte nije bila patnja. Ekskurzija sa Osnovnom školom „Miloš Crnjanski“  iz Novog Sada je trajala tri dana, od 3. do 5. aprila 2012. godine u organizaciji agencije „Astra tours“.

Tokom prvog dana smo sa učenicima osmog razreda obišli Šabac, Loznicu da bi manji predah imali u Banji Koviljači. Put smo nastavili posetom manastiru Rača, da bi stigli do konačnog odredišta – hotela Omorika na Tari.

Drugi dan je protekao u znaku posete Kremni, Zlatiboru i Mećavniku gde smo obišli Drvengrad. O dogodovštinama, druženjima i nestašlucima bi maturanti sigurno više napisali, ali kao pratilac sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je ekskurzija protekla bez i najmanjih neprijatnosti.

Trećeg dana smo pri povratku kući smo pauzu napravili pauzu u Banji Vrujci, malo umorni,  ali puni utisaka u večernjim satima stigli u Novi Sad. Možda će fotografije bolje opisati mesta koja smo posetili.

Današnji članak pišem sa posebnim zadovoljstvom i velikom količinom majčinske topline u srcu svome. Današnji dan, ponedeljak 26. mart 2012. osvanuo je kao lep i sunčan dan, doduše nešto malo svežiji od prethodnih. Rame uz rame sa vaspitačicama Bojanom i Jelenom, povela sam grupicu mojih najmlađih i najslađih turista u obilazak Petrovaradinske tvrđave. Naš vozač, simpatični čika Jova, sačekao nas je u autobusu ispred vrtića, a grupica od 22 mališana iz starije grupe – sobe br. 12 u novosadskom vrtiću „Petar Pan“ veselo je istrčala iz zabavišta u tačno 9:30 izjutra. Svi nasmejani, čili, orni i radoznali, spakovali su sokiće u svoje male rance i krenuli preko Dunava.

Izlet je protekao u najboljem mogućem raspoloženju. Saznali smo gde su vojnici na tvrđavi čuvali stražu, gde su se okupljali u rano jutro, kada zatrubi zapovednička truba, gde je novosadski planetarijum i još mnogo, mnogo toga… Najzanimljivije nam je bilo ispred samog sata, gde su me mališani sa posebnom pažnjom slušali, ali su imali i svojih komentara da dodaju. Malo nam je falilo i da zavirimo u podzemne tunele, jer smo čuli da tu ima blaga.

Izlet smo završili na toplim ćebadima na suncu i travi, uz sokiće, pogačice i gumene bombone. To nam je leglo – kao jagoda na šlag na tortu!!! Moram priznati da sam se nadobijala cvetića od svojih najmilijih turista, a svako ko bi mi poklonio cvetić, za uzvrat bi dobio poljubac. Oprostite, ali jednostavno nisam mogla da im odolim.

A ukoliko smo Vam pobudili radoznalost, opširnije o Petrovaradinskoj tvrđavi možete pročitati ovde.

Informacija za mame i tate – kliknite na sliku za uvećanje!

Od 6. do 10 marta 2012. održan je sajam turizma u Berlinu, najveći sajam ovog tipa na svetu. Naravno i Srbija je dala svoj doprinos ovoj manifestaciji. Međutim, posebna čast je pripala mojoj malenkosti da na konferenciji za štampu predstavim Vojvodinu kao novu, mladu i inspirativnu destinaciju. Ovo prvenstveno moram da zahvalim turističkoj agenciji Magelan iz Novog Sada, turističkom klasteru Istar 21 i idejnom tvorcu projekta “Bogatstvo Različitosti “, energičnoj dami po imenu Biljana Marčeta.

Ipak, da krenemo od početka. Grupa od nas 18 entuzijasta krenula je putem Berlina u noći 6/7. mart. Tu su se okupili predstavnici raznih etničkih grupa iz Vojvodine u želji da u belom svetu prikažemo čari naše ravnice. Uz nas su bili sremački tamburaši iz Golubinaca, lepe Slovakinje iz Selenče, veseli Bunjevac iz Tavankuta, mladi dobošar iz Turije, raskošna Sremica iz Banoštora i moja cimerka iz Belog Blata, inače Bugarka poreklom. Napakovali smo se dobro i pošli na put od dvadesetak sati.

Stigavši na sam sajam u Berlinu, svi moji saputnici su se preobukli u svoje narodne nošnje i dočekali novinare i visoke predstavnike uz dobro tipično vojvođansko meze kod press-centra. Meni je pripala čast da pričam. Dobila sam celih 3 minuta vremena da nahvalim našu ravnicu, njene ljude i brojne čari koje ima da ponudi. Dobila sam mesto rame uz rame sa direktorima TO Srbije – gospođom Gordanom Plamenac – i TO grada Beograda – gospodinom Dejanom Veselinovim, a sudeći po reakcijama publike, dobro sam iskoristila svoje vreme.

Cilj naše prezentacije na sajmu bio je da predstavimo Vojvodinu kao jedinstvenu multikulturalnu sredinu u Evropi. Projekat „Bogatstvo različitosti“ započeo je ovaj posao na domaćem terenu, ali prezentacija na Berlinskom sajmu donela nam je mogućnost da ovu ideju proširimo i izvan granica naše države. Vojvodina je jedinstvena destinacija, koja posetiocima ima da ponudi mogućnost da se upoznaju sa kulturom, tradicijom, folklorom i kulinarstvom čak 25 različtih naroda, sve to na malom i lako dostupnom prostoru. Vojvodina nudi recept za multikulturalnost, koji ovde opstaje već 300 godina uprkos svim nedaćama.

-  -  -  -  -  -  -  -  -  –

Vojvođani zaslužni za fenomenalnu atmosferu na štandu Srbije

Vojvođanski recept za multikulturalnost

Sastojci:

- puna šaka slovenskog temperamenta

- sitno seckana mađarska izdržljivost

- po čaša slovačkog strpljenja i nemačke discipline

- malo tolerancije, dobre volje i urednosti

Svi sastojci da se pomešaju udruženim rukama 25 različitih naroda uz obale Dunava.

Da se služi uz jedinstvenu vinsku tradiciju starog Rima, i da se uživa uz zvuke vesele tamburaške muzike, dok se posmatra zalazak sunca nad slikovitim ravničarskim krajem, sa evropskim Amazonom sa jedne i evropskom Saharom sa druge strane.

Recept za miran suživot i iskren osmeh dobrodošlice već preko 300 godina.

Ukusan specijalitet zvan Vojvodina – Evropa u malom!

-  -  -  -  -  -  -  -  -  -

Nastavak je usledio na samom štandu namenjenom turističkoj ponudi Srbije, gde smo u popodnevnim časovima priredili veseli trandibal za posetioce štanda. Bilo je muzike, plesa, dobrog zalogaja, a bogme i podosta poslovnih sastanaka. Naši Vojvođani su dočekivali sve zainteresovane goste sa velikim osmehom na licu, pa im je bilo veoma teško odoleti.

Nakon napornog dana, usudili smo se da se počastimo u velikoj bavarskoj pivnici usred Berlina, ali smo ipak jedva čekali da ugledamo krevet…

Bogdanka Ilić

]]> http://www.samsvojvodic.com/promocija-vojvodine-u-berlinu/feed/ 1 http://www.samsvojvodic.com/testo-za-rezance/ http://www.samsvojvodic.com/testo-za-rezance/#comments Fri, 09 Mar 2012 04:31:49 +0000 bogdanka http://www.samsvojvodic.com/?p=2116 Za 6 osoba je potrebno: 750 gr brašna, 6 jaja, 3 supene kašike ulja, 15 gr soli, 3 supene kašike vode.

Priprema: Izručiti brašno na sto. U centru brašna napraviti udubljenje, razbijte u to udubljenje jaja, dodajte so, vodu i ulje. Izraditi testo rukama. Formirajte meku loptu od testa, isecite testo na tri parčeta, ponovo ga izradite, ponovite ovu operaciju tri puta. Ostavite testo 12 sati na hladno. Ponovo ga uzmite, razdvojiti na 6 delova i svako poprskajte sa malo vode urolavajući ga na pobrašnjenom stolu sve dok ne dobijete duge fine trake. Isecite trake na fina rezanca u željenoj širini i ostavite da se suše jedan sat na malo pobrašnjenom stolnjaku. Ako imate mašinu za rezance onda ih iseckajte na mašini.

Sveži rezanci se brzo kuvaju. Potrebno je samo tri minuta da skuvate veliku količinu u vrućoj posoljenoj vodi, kojoj ste dodali jednu supenu kašiku suncokretovog ili maslinovog ulja. U toku kuvanja ih probajte. Dobro je da ostanu malo tvrdi pod zubima, kako Italijani kažu „Al dente“.

… da je Kikinda svetski rekorder po broju sova koje naseljavaju centar grada. Izbrojano je 750 jedinki.

Golubinci - stara razglednica

Selo u srcu Srema, Golubinci, s pravom nazivaju sremačkim biserom. Nalazi se nedaleko od Stare Pazove, na obodu tzv. krnješevačke depresije, koja na ovom podneblju stvara blago udubljenje. Baš tu su se “ugnezdili” Golubinci – vrlo mudro, jer ih je iz ovog razloga teško zapaziti iz daljine.

Iako je veoma očigledno kako su Golubinci svoje ime dobili, zanimljiva je i pričica o samom imenu sela. Ime sela, kaže priča, vodi poreklo od pustare, na kojoj su prvi stanovnici zasnovali svoje naselje, a pustara opet, nazvana je golubinačkom, zato što su se na njoj, više nego na kojoj drugoj okolnoj livadi okupljali divlji golubovi.

Sudeći po sačuvanim zapisima, Golubinci se prvi put pominju 1572. godine kao selo pod zemljom! Jedino se moglo prepoznati po dimnjacima. Ipak pretpostavka je da je naselje nastalo i ranije. Naime, u okolini sela nađeni su ostaci manjeg utvrđenja kružnog oblika iz rimskog doba.

Nakon 1747. godine, kada je osnovana Husarska regimenta u starim Banovcima, Golubinci su uključeni u sistem Vojne granice. U samom selu postavljeno je sedište štaba Slavonske husarske regimente, a izgrađen je i Šlos kao sedište graničarske komande. Pripadnici graničarskih jedinica su dobijali i zemlju, prema rodu vojske i činu, dok su Golubinci raspolagali i zajedničkom zemljom u seoskoj zajednici, na koju su sve porodice polagale jednako pravo.

Dvorac Šlos

Šlos

Dvorac je sagrađen prema projektu arhitekte Florijana Madocsnuija 1777. godine. Sagrađen je za potrebe oficirskih porodica vojne granice kao „Upravna zgrada u Golubincima“, kako piše u projektu zgrade. Nalazi se u centru mesta, okružen parkom. Zgrada je više puta adaptirana, ali nije narušena njena osnovna koncepcija. Poslednja obnova započeta je 2007. godine. Dvorac je svrstan među spomenike kulture od velikog značaja.

Pored arhitektonske, dvorac ima i višestruku istorijsku vrednost. U njemu je tokom 1813. godine boravio vožd Karađorđe Petrović. Karađorđe je u golubinački Šlos stigao iz manastira Fenek, ali ne dobrovoljno – Austrija ga je tu držala pod kontrolom.

S druge strane, Golubinci i dvorac Šlos, našli su svoje mesto i u biografiji velikog Ludviga van Betovena, a sve zahvaljujući lepoj Žanet d’Honrat, supruzi austrijskog kapetana. Žanet i Ludvig su pre njene udaje, u Bonu uživali u zajedničkim trenucima. Ona u njegovoj muzici, on u njenom prijatnom glasu. Ovo druženje prekinuto je njenom udajom, ali ostalo je nekoliko pisama upućenih Betovenu iz Golubinaca, koja svedoče o ovoj simpatiji.

Legenda:

Kotobanja u Golubincima

Prvi vlasnik zamka se jedne noći, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah posekao, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati, sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana, žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade, nisu stigli pauci ni posmrtni zar da joj naprave. Ti neverničini jauci i preklinjanja za bržom smrću bili su prvi zvuci koje je paučina unedrila u sebe. U narednih dvestotine godina su se krici drugih mučenika pripajali ovom prvom. Pravo na spoznaju je imao i ima samo vetar.

Pauci dvorca Šlos pletu najsporije, ali su zato njihove niti najčvršće i najlepše. To su prave arabeske sudbine, zamke i tuge. Verovatno se zbog oblika i čvrstine, vetar baš ovoj paučini Šlosa najčešće podaje. Uostalom, svako vreme odgaja svoje pauke.

Prvi vlasnik zamka je nakon neverstva i smrti svoje žene, prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te su njegovi poslednji dani stigli da se umotaju u paučinu. U Golubincima kažu da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Nikako ga ne smeš ubiti, jer ako ga ubiješ, prvo što ćeš čuti biće vrisak, i ako se hitro okreneš na suprotnom zidu od onoga na kome je spljošten pauk, videćeš senku nage, mlade žene. Smrt pauka će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, ljudi će te pamtiti jedino po zlu. U kuću će ti od gostiju ulaziti samo vetar, na divanu predviđenom za gosta i u pustoj gostinskoj sobi carevaće paučina. Stariji meštani govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima, pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga traži oproštaj. Jedino što se za sigurno zna, to je, da nije sveštenik i da ne pripada ni jednoj pozorišnoj putujućoj trupi. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju, kao da je svaki put imao zar od paučine. U tim noćima, u Golubincima, u okvirima prozora, pali se i po nekoliko sveća…

(isečak preuzet iz knjige „SNOVI ZATRAVLjENIH KULA“ Milana Belegišanina)

Međutim, to još uvek nije cela priča o Golubincima. Ovo mesto zanimljivo je i po takozvanim kotobanjama. Kotobanje su ambari, koji su u Sremu jedinstveni zbog svoje višestruke funkcije. Na ovom području ambar, kao spremište za kukuruz, žitarice i drugu hranu kombinovan je sa prostorom za stanovanje mlađih članova domaćinstva. Vrlo često su kotobanje pravi festival narodne drvorezbarske umetnosti, zbog čega neke od njih uživaju status spomenika kulture od velikog značaja.

Nažalost, i Golubinci dele opštu sudbinu sela. Mladi uglavnom odlaze u grad u potrazi za poslom, a nekadašnja poljoprivredna domaćinstva polako zamiru. Samim tim i kotobanje više nemaju svoju prvobitnu svrhu – više se čuvaju kao porodične relikvije.

Vredi napomenutu da ovim, priča o Golubincima nije završena. Postoji još mnogo toga, što ovo sremačko selo ima da ponudi. Selo od 5.000 stanovnika neguje kulturu i tradiciju brojnih naroda – srpskog, hrvatskog, makedonskog… U Golubincima vlada atmosfera nekog pozitivnog nadmetanja među ljudima – u ručnom radu, vrednoći, kulturnom nasleđu, muzici… Golubinci – mesto u koje se vredi zaputiti.

Slika iz 1943.

- Odrastao sam u Sremskoj Mitrovici, gradu u kojem sam od najmlađih dana počeo svoj život na daskama, igrajući razne “kuce” i “mace”. Kasnije, iako sam bio odličan učenik gimnazije (zavitlavali su me da mi je lako, jer mi je jedno vreme otac Đorđe bio direktor škole) desilo se da sam iz “teoretskih razloga” bio nateran da se ispišem – bio sam izbačen iz škole – i pređem u Novi Sad. Tu sam proveo dve godine, stekao nove prijatelje i drugove, kojih se i danas rado sećam i srećan sam kad ih sretnem. Ćetko, Zvona, Roda, Kuža, Cveta, Guca i, konačno, ja, vrlo često smo sedeli u raznim bircuzima i ispijali “bruderšafte”, zaklinjući se mladalački na vernost i drugarstvo do groba…

- Bila su to siva vremena. Tu u Sremskoj Mitrovici družio sam se sa Predragom i Nenadom, braćom od strica, jer rođene nisam imao. Omiljena igračka bila nam je krpenjača, lopta napravljena od čarapa koje bismo umotavali u krpe. Sećam se prve čokolade, ali i prve pomorandže koju sam video kada mi je bilo osam godina. Moji roditelji su bili profesori u gimnaziji u Sremskoj Mitrovici, pa su me često vodili na đačke priredbe. Bili su to za mene svetli, veseli i radosni prizori u kojima sam uživao. Đaci su igrali oko logorske vatre i recitovali, što je kasnije uticalo na to da se opredelim za glumu – pričao je glumac kojeg su, kada mu je bilo šest i po godina, upisali u obdanište, a potom i u osnovnu školu.

- U razredu nas je bilo osamdeset i ne znam kako je učiteljica Ljuba mogla sve da nas savlada. Pamtim kako nas je učila da sabiramo, bile su to metode neprihvatljive ovim generacijama iz  kompjuterskog doba. Svaka mala stvar pričinjavala bi mi radost – sećao se Petar koji je prvu ulogu odigrao sa jedanaest godina. Bio je to Toza Čvarak u predstavi Seoska učiteljica, Svetolika Rankovića, za kojeg se sam prijavio kada su ljudi iz pozorišta ušli u njegov razred da biraju glumca. Uz to što je umeo da izabere svoju profesiju, znao je i da se pobuni kad je bio u pravu.

Matura 1960.

- Bilo je to u gimnaziji kada je nas nekoliko kroz đačke priredbe pokušalo da kaže nešto protiv reforme školstva. Mladalački zanos terao nas je da mislimo kako će sve biti lepo i pošteno. Ponosan sam na svoje mišljenje jer je iz te reforme kasnije proisteklo usmereno obrazovanje koje se nije najbolje pokazalo. Budući da je moj otac bio direktor mitrovačke gimnazije, svi su me zvali dišin sin i mislili da zbog toga imam privilegiju. On je verovatno bio razlog da me ne izbace iz škole jer bi to značilo zabranu nastavka školovanja na celoj teritoriji ondašnje Jugoslavije. Dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam bio bačen među sebi ravne. Roditeljima je bilo uskraćeno da živim s njima, ali kući sam dolazio vikendom i tokom leta – govorio je umetnik koji se omađijan prvim naivnim iskustvom sa glumom uputio u Beograd da upiše akademiju. I uspeo je! Jedno vreme stanovao je kod tetke u strogom centru prestonice, a studentske dane provodio je, kao i većina njegovih vršnjaka, sve dok 1964. godine nije diplomirao.

Maturirao je u Novom Sadu 1960. godine, kada je i upisao glumačku akademiju u Beogradu. Zatim se nižu uloga za ulogom, njih preko 200, na pozorišne daske (najviše na one Ateljea 212) je izašao preko 3000 puta, glumio je na filmu i na televiziji i tako našao put do srca svojih obožavalaca. Preminuo je 10. novembra 2011. godine.

Fotografije: Blic

Najmlađi turista

Turisti su se skupili i ispunili autobus u Beogradu i Novom Sadu, a prva stanica je bio Bački Petrovac. U ovom pitomom i veoma urednom selu smo posetili Evangelističku crkvu, kulturni centar AHOJ gde smo posluženi domaćim đakonijama na tradicionalni način i pazarili suvenire, a posetu ovom mestu smo završili posetom domaćinstvu Urbanček gde je domaćin zajedno sa ljubaznom suprugom predstavio svoje domaćinstvo i umetnička dela.

Sledeća stanica je bio Kulpin u kom je posećen dvorac Lazara Dunđerskog, mesto gde su se odigrali važni istorijski događaji, ali gde se i sada održavaju zanimljive manifestacije, a poznat je kao atraktivno mesto za različita snimanja, kao i poljoprivredni muzej koji se nalazi u dvorištu.

Dvorac Dunđerskih

Odredište u kom je dočekana 2012. godina je Sombor. Novu godinu smo započeli šetnjom po ovom divnom gradu, u pratnji lokalnog vodiča. Čika Mile Vojinović se pokazao kao živa enciklopedija i šetnja po Županiji sa upoznavanjem našeg najzelenijeg grada i slike „Bitka kod Sente“, poseta Srpskoj čitaonici, kao i galeriji Milana Konjovića ne bi bile ni približno interesantne da nije bilo njega. Poseta ovom kraju bez obilazaka lokalnih čardi je nezamisliva, pa ni mi nismo bili izuzetak.

Treći i poslednji dan je bio predviđen za povratak kući, ali kao pravi turisti smo morali skrenuti i do Bačkog Monoštra. Tamo smo se upoznali sa prirodnim rezervatom „Gornje Podunavlje“, posetili etno kuću Kuveljić i upoznali se sa dva zanimljiva zanata, sreli smo čamdžiju i obišli damu koja pravi lutke obučene u narodne nošnje. To je bio znak da naš vozač Dejan pokrene mašinu i da nas poveze put Novog Sada i Beograda do neke nove avanture.

]]> http://www.samsvojvodic.com/nova-godina-2012-autobus-iznenadenja/feed/ 1