Golubinci - stara razglednica

Selo u srcu Srema, Golubinci, s pravom nazivaju sremačkim biserom. Nalazi se nedaleko od Stare Pazove, na obodu tzv. krnješevačke depresije, koja na ovom podneblju stvara blago udubljenje. Baš tu su se “ugnezdili” Golubinci – vrlo mudro, jer ih je iz ovog razloga teško zapaziti iz daljine.

Iako je veoma očigledno kako su Golubinci svoje ime dobili, zanimljiva je i pričica o samom imenu sela. Ime sela, kaže priča, vodi poreklo od pustare, na kojoj su prvi stanovnici zasnovali svoje naselje, a pustara opet, nazvana je golubinačkom, zato što su se na njoj, više nego na kojoj drugoj okolnoj livadi okupljali divlji golubovi.

Sudeći po sačuvanim zapisima, Golubinci se prvi put pominju 1572. godine kao selo pod zemljom! Jedino se moglo prepoznati po dimnjacima. Ipak pretpostavka je da je naselje nastalo i ranije. Naime, u okolini sela nađeni su ostaci manjeg utvrđenja kružnog oblika iz rimskog doba.

Nakon 1747. godine, kada je osnovana Husarska regimenta u starim Banovcima, Golubinci su uključeni u sistem Vojne granice. U samom selu postavljeno je sedište štaba Slavonske husarske regimente, a izgrađen je i Šlos kao sedište graničarske komande. Pripadnici graničarskih jedinica su dobijali i zemlju, prema rodu vojske i činu, dok su Golubinci raspolagali i zajedničkom zemljom u seoskoj zajednici, na koju su sve porodice polagale jednako pravo.

Dvorac Šlos

Šlos

Dvorac je sagrađen prema projektu arhitekte Florijana Madocsnuija 1777. godine. Sagrađen je za potrebe oficirskih porodica vojne granice kao „Upravna zgrada u Golubincima“, kako piše u projektu zgrade. Nalazi se u centru mesta, okružen parkom. Zgrada je više puta adaptirana, ali nije narušena njena osnovna koncepcija. Poslednja obnova započeta je 2007. godine. Dvorac je svrstan među spomenike kulture od velikog značaja.

Pored arhitektonske, dvorac ima i višestruku istorijsku vrednost. U njemu je tokom 1813. godine boravio vožd Karađorđe Petrović. Karađorđe je u golubinački Šlos stigao iz manastira Fenek, ali ne dobrovoljno – Austrija ga je tu držala pod kontrolom.

S druge strane, Golubinci i dvorac Šlos, našli su svoje mesto i u biografiji velikog Ludviga van Betovena, a sve zahvaljujući lepoj Žanet d’Honrat, supruzi austrijskog kapetana. Žanet i Ludvig su pre njene udaje, u Bonu uživali u zajedničkim trenucima. Ona u njegovoj muzici, on u njenom prijatnom glasu. Ovo druženje prekinuto je njenom udajom, ali ostalo je nekoliko pisama upućenih Betovenu iz Golubinaca, koja svedoče o ovoj simpatiji.

Legenda:

Kotobanja u Golubincima

Prvi vlasnik zamka se jedne noći, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah posekao, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati, sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana, žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade, nisu stigli pauci ni posmrtni zar da joj naprave. Ti neverničini jauci i preklinjanja za bržom smrću bili su prvi zvuci koje je paučina unedrila u sebe. U narednih dvestotine godina su se krici drugih mučenika pripajali ovom prvom. Pravo na spoznaju je imao i ima samo vetar.

Pauci dvorca Šlos pletu najsporije, ali su zato njihove niti najčvršće i najlepše. To su prave arabeske sudbine, zamke i tuge. Verovatno se zbog oblika i čvrstine, vetar baš ovoj paučini Šlosa najčešće podaje. Uostalom, svako vreme odgaja svoje pauke.

Prvi vlasnik zamka je nakon neverstva i smrti svoje žene, prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te su njegovi poslednji dani stigli da se umotaju u paučinu. U Golubincima kažu da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Nikako ga ne smeš ubiti, jer ako ga ubiješ, prvo što ćeš čuti biće vrisak, i ako se hitro okreneš na suprotnom zidu od onoga na kome je spljošten pauk, videćeš senku nage, mlade žene. Smrt pauka će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, ljudi će te pamtiti jedino po zlu. U kuću će ti od gostiju ulaziti samo vetar, na divanu predviđenom za gosta i u pustoj gostinskoj sobi carevaće paučina. Stariji meštani govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima, pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga traži oproštaj. Jedino što se za sigurno zna, to je, da nije sveštenik i da ne pripada ni jednoj pozorišnoj putujućoj trupi. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju, kao da je svaki put imao zar od paučine. U tim noćima, u Golubincima, u okvirima prozora, pali se i po nekoliko sveća…

(isečak preuzet iz knjige „SNOVI ZATRAVLjENIH KULA“ Milana Belegišanina)

Međutim, to još uvek nije cela priča o Golubincima. Ovo mesto zanimljivo je i po takozvanim kotobanjama. Kotobanje su ambari, koji su u Sremu jedinstveni zbog svoje višestruke funkcije. Na ovom području ambar, kao spremište za kukuruz, žitarice i drugu hranu kombinovan je sa prostorom za stanovanje mlađih članova domaćinstva. Vrlo često su kotobanje pravi festival narodne drvorezbarske umetnosti, zbog čega neke od njih uživaju status spomenika kulture od velikog značaja.

Nažalost, i Golubinci dele opštu sudbinu sela. Mladi uglavnom odlaze u grad u potrazi za poslom, a nekadašnja poljoprivredna domaćinstva polako zamiru. Samim tim i kotobanje više nemaju svoju prvobitnu svrhu – više se čuvaju kao porodične relikvije.

Vredi napomenutu da ovim, priča o Golubincima nije završena. Postoji još mnogo toga, što ovo sremačko selo ima da ponudi. Selo od 5.000 stanovnika neguje kulturu i tradiciju brojnih naroda – srpskog, hrvatskog, makedonskog… U Golubincima vlada atmosfera nekog pozitivnog nadmetanja među ljudima – u ručnom radu, vrednoći, kulturnom nasleđu, muzici… Golubinci – mesto u koje se vredi zaputiti.

Slika iz 1943.

- Odrastao sam u Sremskoj Mitrovici, gradu u kojem sam od najmlađih dana počeo svoj život na daskama, igrajući razne “kuce” i “mace”. Kasnije, iako sam bio odličan učenik gimnazije (zavitlavali su me da mi je lako, jer mi je jedno vreme otac Đorđe bio direktor škole) desilo se da sam iz “teoretskih razloga” bio nateran da se ispišem – bio sam izbačen iz škole – i pređem u Novi Sad. Tu sam proveo dve godine, stekao nove prijatelje i drugove, kojih se i danas rado sećam i srećan sam kad ih sretnem. Ćetko, Zvona, Roda, Kuža, Cveta, Guca i, konačno, ja, vrlo često smo sedeli u raznim bircuzima i ispijali “bruderšafte”, zaklinjući se mladalački na vernost i drugarstvo do groba…

- Bila su to siva vremena. Tu u Sremskoj Mitrovici družio sam se sa Predragom i Nenadom, braćom od strica, jer rođene nisam imao. Omiljena igračka bila nam je krpenjača, lopta napravljena od čarapa koje bismo umotavali u krpe. Sećam se prve čokolade, ali i prve pomorandže koju sam video kada mi je bilo osam godina. Moji roditelji su bili profesori u gimnaziji u Sremskoj Mitrovici, pa su me često vodili na đačke priredbe. Bili su to za mene svetli, veseli i radosni prizori u kojima sam uživao. Đaci su igrali oko logorske vatre i recitovali, što je kasnije uticalo na to da se opredelim za glumu – pričao je glumac kojeg su, kada mu je bilo šest i po godina, upisali u obdanište, a potom i u osnovnu školu.

- U razredu nas je bilo osamdeset i ne znam kako je učiteljica Ljuba mogla sve da nas savlada. Pamtim kako nas je učila da sabiramo, bile su to metode neprihvatljive ovim generacijama iz  kompjuterskog doba. Svaka mala stvar pričinjavala bi mi radost – sećao se Petar koji je prvu ulogu odigrao sa jedanaest godina. Bio je to Toza Čvarak u predstavi Seoska učiteljica, Svetolika Rankovića, za kojeg se sam prijavio kada su ljudi iz pozorišta ušli u njegov razred da biraju glumca. Uz to što je umeo da izabere svoju profesiju, znao je i da se pobuni kad je bio u pravu.

Matura 1960.

- Bilo je to u gimnaziji kada je nas nekoliko kroz đačke priredbe pokušalo da kaže nešto protiv reforme školstva. Mladalački zanos terao nas je da mislimo kako će sve biti lepo i pošteno. Ponosan sam na svoje mišljenje jer je iz te reforme kasnije proisteklo usmereno obrazovanje koje se nije najbolje pokazalo. Budući da je moj otac bio direktor mitrovačke gimnazije, svi su me zvali dišin sin i mislili da zbog toga imam privilegiju. On je verovatno bio razlog da me ne izbace iz škole jer bi to značilo zabranu nastavka školovanja na celoj teritoriji ondašnje Jugoslavije. Dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam bio bačen među sebi ravne. Roditeljima je bilo uskraćeno da živim s njima, ali kući sam dolazio vikendom i tokom leta – govorio je umetnik koji se omađijan prvim naivnim iskustvom sa glumom uputio u Beograd da upiše akademiju. I uspeo je! Jedno vreme stanovao je kod tetke u strogom centru prestonice, a studentske dane provodio je, kao i većina njegovih vršnjaka, sve dok 1964. godine nije diplomirao.

Maturirao je u Novom Sadu 1960. godine, kada je i upisao glumačku akademiju u Beogradu. Zatim se nižu uloga za ulogom, njih preko 200, na pozorišne daske (najviše na one Ateljea 212) je izašao preko 3000 puta, glumio je na filmu i na televiziji i tako našao put do srca svojih obožavalaca. Preminuo je 10. novembra 2011. godine.

Fotografije: Blic

Najmlađi turista

Turisti su se skupili i ispunili autobus u Beogradu i Novom Sadu, a prva stanica je bio Bački Petrovac. U ovom pitomom i veoma urednom selu smo posetili Evangelističku crkvu, kulturni centar AHOJ gde smo posluženi domaćim đakonijama na tradicionalni način i pazarili suvenire, a posetu ovom mestu smo završili posetom domaćinstvu Urbanček gde je domaćin zajedno sa ljubaznom suprugom predstavio svoje domaćinstvo i umetnička dela.

Sledeća stanica je bio Kulpin u kom je posećen dvorac Lazara Dunđerskog, mesto gde su se odigrali važni istorijski događaji, ali gde se i sada održavaju zanimljive manifestacije, a poznat je kao atraktivno mesto za različita snimanja, kao i poljoprivredni muzej koji se nalazi u dvorištu.

Dvorac Dunđerskih

Odredište u kom je dočekana 2012. godina je Sombor. Novu godinu smo započeli šetnjom po ovom divnom gradu, u pratnji lokalnog vodiča. Čika Mile Vojinović se pokazao kao živa enciklopedija i šetnja po Županiji sa upoznavanjem našeg najzelenijeg grada i slike „Bitka kod Sente“, poseta Srpskoj čitaonici, kao i galeriji Milana Konjovića ne bi bile ni približno interesantne da nije bilo njega. Poseta ovom kraju bez obilazaka lokalnih čardi je nezamisliva, pa ni mi nismo bili izuzetak.

Treći i poslednji dan je bio predviđen za povratak kući, ali kao pravi turisti smo morali skrenuti i do Bačkog Monoštra. Tamo smo se upoznali sa prirodnim rezervatom „Gornje Podunavlje“, posetili etno kuću Kuveljić i upoznali se sa dva zanimljiva zanata, sreli smo čamdžiju i obišli damu koja pravi lutke obučene u narodne nošnje. To je bio znak da naš vozač Dejan pokrene mašinu i da nas poveze put Novog Sada i Beograda do neke nove avanture.

]]> http://www.samsvojvodic.com/nova-godina-2012-autobus-iznenadenja/feed/ 0 http://www.samsvojvodic.com/da-li-ste-znali-21/ http://www.samsvojvodic.com/da-li-ste-znali-21/#comments Thu, 05 Jan 2012 19:04:18 +0000 bogdanka http://www.samsvojvodic.com/?p=2050

… da je Srbija iza Kine, Šri Lanke i Meksika na četvrtom mestu po broju izvezenih metli. Na području Selenče i okolnih sela se proizvede oko 7 miliona metli od sirka godišnje.

„Prema nekom našem ukusu, dobra je. Svi ljudi koji su je pili kažu da je ekstra. Ima egzotičan ukus i miris, koji je nama bio nepoznat do tada. Nije kao kruška, ali je ekstra rakija“, kaže Sremčević.

Kako kažu stručnjaci, za savršenu bananovaču potrebno je prvo oljuštiti banane, potom ih 10 do 12 dana držati u buretu, a onda ih ispeći u kazanu kao i svaku drugu rakiju – prenose mediji u Srbiji.

Gradska kuća u Bečeju

Na osnovu arheoloških istraživanja prva naselja na teritoriji današnje opštine su iz doba starijeg neolita, tj. iz V milenijuma p.n.e. U gradskom ataru su pronađeni predmeti i iz neolita, bronzanog i gvozdenog doba. Ove godine se proslavlja 920 godina od prvog pomena imena Bečej. U pitanju je 1091. godina, ali se naziv izgleda, odnosio na tvrđavu koja se nalazila na 6 km od današnjeg grada i pristanište na Tisi.

Što se imena Bečej tiče, ono najverovatnije potiče od moćne srednjovekovne porodice Bechey, koja se nastanila u ovom kraju za vreme prvih Arpadovića i u srednjem Potisju imala značajne posede. Utvrđenje Bečej je verovatno bilo izgrađeno za zaštitu prevoza na Tisi i kontrolu rečnog saobraćaja, a isto tako i za odbranu bečejskog vlastelinstva. Današnji Bečej dobija obrise grada 1701. godine, kada se naziva Šanac Bečej, a od 1774. se zove Stari Bečej.

Danas je to grad lepih građevina. Pored zgrade opštine, valja pomenuti tehničku školu, koja inače sagrađena za svrhe osnovnoškolskog obrazovanja i kao takva bila jedna od najstarijih osnovnih škola u Vojvodini, sagrađena 1703. godine. Bečejska gimnazija počela je sa radom 1925. godine. Bečejska pravoslavna crkva, posvećena svetom velikomučeniku Georgiju iz 1858. godine, čije ikone je radio niko drugi do Uroš Predić. Katolička crkva datira iz 1830. godine, a sliku „Uspenje Bogorodice“ na oltaru, radio je čuveni bečejski slikar Mor Tan. Tu je još i Eufemijina kapela, spomenik Petru Prvom Karađorđeviću i mnoge druge. Priča o Bečeju ne može proći, a da se ne spomene ime Bogdana Dunđerskog, čija kuća danas krasi centar grada.

Cvetanje Tise

Najveća atrakcija Bečeja – uz Fantast koji smo već pominjali – je svakako Tisa (nastaje spajanjem Crne i Bele Tise), na čijim obalama može da se uživa u svako doba godine. Najveće iznenađenje za turiste je tzv. „cvetanje“ Tise, jedinstven prirodni fenomen, koji se dešava sredinom juna. Tih dana je njena površina prekrivena milionima leptirića, koji isplivavaju sa peskovitog dna. Ovo treba doživeti, kažu oni koji su imali sreću da se zateknu na reci u to doba godine. Iako Bečej nema uređenu plažu, moguće je baviti se ribolovom, vožnjom čamcima kroz krivaje, kanale i šetnjama obalom ili posmatranjem ptica. U Dubovačkom ritu je međunarodno stanište ptica, posebno čaplji. Bečejski ribnjak tu je za one, koji ne vole da se muče, ali vole nadaleko poznat riblji paprikaš. Nezaobilazno je i „Biserno ostrvo“, gde obavezno treba probati čuveni „krokan“, jedinstveno vino sa geografskim poreklom.

Šlajz

Zaštićena kao spomenik kulture je Prevodnica u Bečeju. Nalazi se na spoju kanala DTD sa Tisom i prva je u Evropi, koja je imala pogon na struju koju je sama proizvodila. Smatra se da je projektovana u Ajfelovom birou, a Bečejci je popularno zovu Šlajz.

Tu je i sportsko-rekreativni centar „Mladost“ u čijem sastavu se nalaze: sportska hala, otvoreni i zatvoreni bazeni, teretana, trim kabinet, streljana, sauna i otvoreni teniski tereni, kao i stadion fudbalskog kluba „Bečej“. U okviru kompleksa nalazi se zdravstveni centar „Jodna banja“ sa izvorima termalne vode, goranski park, šetalište duž Tise sa trim stazama pogodnim za pripremu sportskih ekipa. Nekad je i sam Bečej bio veliki sportski centar, poznat po fudbalerima i košarkašicama, ali pre svega po vaterpolistima, koji su gradu doneli veliki broj trofeja, među kojim i najveći – titulu prvaka Evrope iz 2000. godine.

Hvala na interesovanju i podršci!

Bogdanka Ilić

autor portala www.samsvojvodic.com