Golubinci - stara razglednica
Selo u srcu Srema, Golubinci, s pravom nazivaju sremačkim biserom. Nalazi se nedaleko od Stare Pazove, na obodu tzv. krnješevačke depresije, koja na ovom podneblju stvara blago udubljenje. Baš tu su se “ugnezdili” Golubinci – vrlo mudro, jer ih je iz ovog razloga teško zapaziti iz daljine.
Iako je veoma očigledno kako su Golubinci svoje ime dobili, zanimljiva je i pričica o samom imenu sela. Ime sela, kaže priča, vodi poreklo od pustare, na kojoj su prvi stanovnici zasnovali svoje naselje, a pustara opet, nazvana je golubinačkom, zato što su se na njoj, više nego na kojoj drugoj okolnoj livadi okupljali divlji golubovi.
Sudeći po sačuvanim zapisima, Golubinci se prvi put pominju 1572. godine kao selo pod zemljom! Jedino se moglo prepoznati po dimnjacima. Ipak pretpostavka je da je naselje nastalo i ranije. Naime, u okolini sela nađeni su ostaci manjeg utvrđenja kružnog oblika iz rimskog doba.
Nakon 1747. godine, kada je osnovana Husarska regimenta u starim Banovcima, Golubinci su uključeni u sistem Vojne granice. U samom selu postavljeno je sedište štaba Slavonske husarske regimente, a izgrađen je i Šlos kao sedište graničarske komande. Pripadnici graničarskih jedinica su dobijali i zemlju, prema rodu vojske i činu, dok su Golubinci raspolagali i zajedničkom zemljom u seoskoj zajednici, na koju su sve porodice polagale jednako pravo.
Dvorac Šlos
Šlos
Dvorac je sagrađen prema projektu arhitekte Florijana Madocsnuija 1777. godine. Sagrađen je za potrebe oficirskih porodica vojne granice kao „Upravna zgrada u Golubincima“, kako piše u projektu zgrade. Nalazi se u centru mesta, okružen parkom. Zgrada je više puta adaptirana, ali nije narušena njena osnovna koncepcija. Poslednja obnova započeta je 2007. godine. Dvorac je svrstan među spomenike kulture od velikog značaja.
Pored arhitektonske, dvorac ima i višestruku istorijsku vrednost. U njemu je tokom 1813. godine boravio vožd Karađorđe Petrović. Karađorđe je u golubinački Šlos stigao iz manastira Fenek, ali ne dobrovoljno – Austrija ga je tu držala pod kontrolom.
S druge strane, Golubinci i dvorac Šlos, našli su svoje mesto i u biografiji velikog Ludviga van Betovena, a sve zahvaljujući lepoj Žanet d’Honrat, supruzi austrijskog kapetana. Žanet i Ludvig su pre njene udaje, u Bonu uživali u zajedničkim trenucima. Ona u njegovoj muzici, on u njenom prijatnom glasu. Ovo druženje prekinuto je njenom udajom, ali ostalo je nekoliko pisama upućenih Betovenu iz Golubinaca, koja svedoče o ovoj simpatiji.
Legenda:
Kotobanja u Golubincima
Prvi vlasnik zamka se jedne noći, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah posekao, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati, sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana, žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade, nisu stigli pauci ni posmrtni zar da joj naprave. Ti neverničini jauci i preklinjanja za bržom smrću bili su prvi zvuci koje je paučina unedrila u sebe. U narednih dvestotine godina su se krici drugih mučenika pripajali ovom prvom. Pravo na spoznaju je imao i ima samo vetar.
Pauci dvorca Šlos pletu najsporije, ali su zato njihove niti najčvršće i najlepše. To su prave arabeske sudbine, zamke i tuge. Verovatno se zbog oblika i čvrstine, vetar baš ovoj paučini Šlosa najčešće podaje. Uostalom, svako vreme odgaja svoje pauke.
Prvi vlasnik zamka je nakon neverstva i smrti svoje žene, prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te su njegovi poslednji dani stigli da se umotaju u paučinu. U Golubincima kažu da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Nikako ga ne smeš ubiti, jer ako ga ubiješ, prvo što ćeš čuti biće vrisak, i ako se hitro okreneš na suprotnom zidu od onoga na kome je spljošten pauk, videćeš senku nage, mlade žene. Smrt pauka će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, ljudi će te pamtiti jedino po zlu. U kuću će ti od gostiju ulaziti samo vetar, na divanu predviđenom za gosta i u pustoj gostinskoj sobi carevaće paučina. Stariji meštani govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima, pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga traži oproštaj. Jedino što se za sigurno zna, to je, da nije sveštenik i da ne pripada ni jednoj pozorišnoj putujućoj trupi. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju, kao da je svaki put imao zar od paučine. U tim noćima, u Golubincima, u okvirima prozora, pali se i po nekoliko sveća…
(isečak preuzet iz knjige „SNOVI ZATRAVLjENIH KULA“ Milana Belegišanina)
Međutim, to još uvek nije cela priča o Golubincima. Ovo mesto zanimljivo je i po takozvanim kotobanjama. Kotobanje su ambari, koji su u Sremu jedinstveni zbog svoje višestruke funkcije. Na ovom području ambar, kao spremište za kukuruz, žitarice i drugu hranu kombinovan je sa prostorom za stanovanje mlađih članova domaćinstva. Vrlo često su kotobanje pravi festival narodne drvorezbarske umetnosti, zbog čega neke od njih uživaju status spomenika kulture od velikog značaja.
Nažalost, i Golubinci dele opštu sudbinu sela. Mladi uglavnom odlaze u grad u potrazi za poslom, a nekadašnja poljoprivredna domaćinstva polako zamiru. Samim tim i kotobanje više nemaju svoju prvobitnu svrhu – više se čuvaju kao porodične relikvije.
Vredi napomenutu da ovim, priča o Golubincima nije završena. Postoji još mnogo toga, što ovo sremačko selo ima da ponudi. Selo od 5.000 stanovnika neguje kulturu i tradiciju brojnih naroda – srpskog, hrvatskog, makedonskog… U Golubincima vlada atmosfera nekog pozitivnog nadmetanja među ljudima – u ručnom radu, vrednoći, kulturnom nasleđu, muzici… Golubinci – mesto u koje se vredi zaputiti.
