„Uvek je bio, džezerskim rečnikom rečeno, bend lider. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža“.
Janika Balaž
Janika Balaž rođen je 23. decembra 1925. godine u Lukinom selu u blizini Zrenjanina, kao Janika Rac (na mađarskom podrugljiv izraz za Srbina, zbog čega je i uzeo majčino prezime Balaž, mada se u nekim tekstovima pominje i Balaš).
Odrastao je u Bečeju, gde je već sa 10 godina počeo svirati u gostionici „Društvo malih bogataša“. Prvobitno je svirao violinu, ali je na nagovor svog profesora ubrzo počeo svirati tamburu, koju je učio od mnogih majstora, a po sopstvenom priznanju, najveći uticaj na njega je imao majstor Maćika Petrović iz Subotice, koji je na samrti rekao supruzi da njegov prim proda Janiki, a ako ga on neće, onda neka ga proda bilo kome. Naravno, Janika je tu ponudu oberučke prihvatio i taj mali instrument je platio 7000 dinara, što je tada bila prosečna godišnja plata. Ta investicija mu se isplatila, jer su mu kasnije za taj instrument nudili mnogo više, ali Janika – iako je govorio da je prim-bisernica samo instrument, a da zvuk čovek nosi u sebi i prstima – ga nikad nikom nije prodao.
Spomenik Janiki - rad Lasla Silađija
Sedam godina je svirao sa grupom „Braća kozaci“ na području Subotice i Horgoša. Od 1948. godine radio je u tadašnjem Radio Titogradu. Boravak u glavnom gradu Crne Gore iskoristio je kako bi potpuno ispekao zanat. Od 1951. kada je osnovan, pa do kraja svog radnog veka, bio je u Radio Novom Sadu – danju, a po kafanama – noću. Najčešće na Petrovaradinskoj tvrđavi, čiji je postao zaštitni znak, ali i na Akropolju, širom Evrope, po Americi, Africi, Australiji. Nastupao je 36 puta u pariskoj „Olimpiji“, a zvuk njegove tamburice je obeležio jedan od najslavnijih filmova naše kinematografije „Sakupljači perja“.
Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema rečima Jovana-Joce Adamova, je to što je on suvo napisane note oživljavao. „Uvek je bio, džezerskim rečnikom rečeno, bend lider. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža“.
Iako je imao ponude iz celog sveta, Janika je ostao veran Petrovaradinskoj tvrđavi i Novom Sadu, gde je i preminuo 12. novembra 1988. godine, a u znak zahvalnosti od grada je dobio spomenik (rad Lasla Silađija) koji se nalazi na izlazu iz Novog Sada prema Petrovaradinu pored mosta, jer su most i Janikina tambura dve najpoznatije stvari koje povezuju dve strane Dunava. Najpoznatija pesma posvećena Janiki je „Osam tamburaša s Petrovaradina„.
Pored Janike, ostali članovi ove bande su bili Cveta Sladić – Čiča: A basprim, Joška Kovač: A basprim; Ivan Nikolić: E basprim, Momčilo Nikolić: čelo, Stevan Kormanjoš – Pišta: kontra, Ivan Dimić: E basprim i Steva Nikolić – bas.
Preuzeto sa: www.svita.net
