Mesna legenda govori da je Jazak dobio svoje ime po tome, što se samo mesto nalazi između dva brda, pa stoga podseća na jazbinu. On je najmlađi od svih fruškogorskih manastira – građen je od 1736. do 1758. godine. Sa leve strane, kada se ulazi u manastirsko dvorište, nalazi se izvor sa vodom za koju se smatra da je lekovita. U manastiru postoji i radionica gde monahinje šiju odežde za sveštenike sremske eparhije.
Zanimljivo je ipak, da u islamskom svetu postoji izreka “Jazak Allahu” koja bi u slobodnom prevodu značila “Neka te Alah nagradi”. Ova izreka sama po sebi nije ni pozitivnog, ni negativnog značenja i sama poruka zavisi od konteksta. Ukoliko ste učinili dobro delo, a musliman nije u mogućnosti da uzvrati, on će reći “Jazak Allahu khayran” – Neka te Gospod bogato nagradi. Međutim, ako im je naneta nepravda, oni će uzvratiti samo sa “Jazak Allahu”, te prepustiti Alahu da uzvrati nepravdu, kako On to smatra za pravedno. Uzevši u obzir, da manastir Jazak u svom arhitektonskom rešenju ima islamskih elemenata, otvorena je i mogućnost da i njegovo samo ime ima islamskih korena. Ova teza nije preuzeta iz literature, te je samo razmišljanje autora ovog teksta, koji ovo navodi kao zanimljivost, te kao moguću vezu porekla imena ovog Fruškogorskog manastira sa turskim dobom.
Pred Drugi svetski rat manastir je obišao i kralj Aleksandar I Karađorđević, koji je tom prilikom pešice otišao i do starog manastira. Današnji Jazak je posle Drugog svetskog rata, kada je bio u veoma lošem stanju, pretvoren u ženski. Posvećen je silasku svetog Duha.
Istorijat
Na pola sata hoda severno od današnjeg manastira, kilometar poviše, nalaze se ostaci starog manastira Jazak. Taj stari manastir je podignut verovatno negde krajem XV veka, a po prvi put se spominje u pisanim izvorima iz 1522. godine. Bio je posvećen Vavedenju presvete Bogorodice i legenda ga vezuje za despota Jovana Brankovića. Na delovima šuta nađeni su ostaci fresaka, što znači da je stari Jazak bio živopisan, iz čega se zaključuje da je bio dosta dobrog materijalnog stanja. Isto možemo zaključiti i iz nameta koje je manastir davao Turcima 1566. godine, koji su bili prilično visoki za ono doba.
Vremenom je manastir osiromašio, tako da je već 1702. on veoma siromašan. Po nekim izvorima u njemu je svojevremeno bila razvijena prepisivačka delatnost, no zbog siromaštva teško da je u XVIII veku postojala.
To je tako trajalo sve do 1705. kada su iz manastira Šudikove kod Nerodimlja na Limu donete mošti svetog cara Uroša. To je privuklo mnogobrojne posetioce, pa je osetno porastao i prihod starog manastira. Mošti cara Uroša su 1726. odnete u manastir Vrdnik, a zatim u Krušedol, međutim na molbu meštana mitropolit Vićentije Jovanović je rešio da ih vrati.
Stoga je 1736. započeta gradnja novog, današnjeg manastira. Iako nedovršena, crkva je imala svoj ikonostas, koji su radili srpski umetnici. Od ovog ikonostasa nažalost ništa nije ostalo. Do 1763. zidarski radovi su bili završeni.
Monasi nisu čekali završetak radova, pa su se već 1741. u njega uselili. Od te godine i stari Jazak biva pretvoren u ženski manastir. Starom Jasku kao ženskom manastiru nije bio suđen dug život i već 1774. godine biva ukinut, a po naređenju austrijske vlasti on je ne samo raseljen, već i srušen. Ipak, to nije bio njegov kraj, jer naređenje nije odmah do kraja izvršeno, tako da još 1775. postoje i manastirska crkva i ćelije, ali tada u sasvim lošem stanju.
Arhitektura
Današnji manastirski kompleks se sastoji iz crkve sa zvonikom, konacima koji sa tri strane okružuju crkvu, dok je sa četvrte strane visoki zaštitni zid. Zahvaljujući mešanju stare srpske arhitekture sa baroknim i islamskim uticajima ostvaren je verovatno najlepši arhitektonski spomenik u Fruškoj gori. Sem manjih promena, manastir je umnogome zadržao svoj izgled iz 1837. godine.
Lepota crkvene fasade uočava se na prvi pogled. Crkva je zidana naizmeničnom upotrebom crvene cigle i belog kamena. Osim toga, fasada je neuobičajeno izdekorisana turskim (islamskim) dekorativnim građevinskim elementima, koje uočavamo na malim prozorima gornjeg dela fasade. Uz crkvu se naslanja trospratni zvonik izgrađen pod potpunim uticajem baroka. Na prvom spratu zvonika je kapela, koja nije u funkciji. U gradnji prvog sprata konaka uočljivi su istočnjački elementi. Uz visoki zaštitni zid nalazi se manastirsko groblje.
U crkvi
Na samom ulasku u crkvu, u priprati, u podu je sahranjen Mijat Janković, veliki ktitor Jaska, a ispisana mermerna ploča svedoči o tome. Sa njime je sahranjena i mati mu Petra. Unutrašnjost crkve je podeljena u tri dela, što je lepo naglašeno i nivelacijom poda.
Ikonostas je izradio Dimitrije Bačević 1769. godine, a uz pomoć svojih učenika Teodora Kračuna i Dimitrija Popovića. Ikonostas je pozlaćen 1899. kada je hram i obnovljen. Interesantno je to da je Bačević istovremeno radio ikonostas i za stari Jazak. Njegov stil spada u prelaz između tradicionalnog ka baroknom slikarstvu, a osećaju se i uticaji kijevske tj. ukrajinske škole. Sam ikonostas ima ukupno 58 ikona podeljenih u pet zona. Urađen je u baroknom stilu, tako da na ikonama dolaze do izražaja prikazi pejzaža u pozadini figura. Gornja tri reda ikona prikazuju likove 12 proroka, život Isusa Hrista u 12 slika i 12 apostola. U središtu ikonostasa nalaze se dve ikone. Donja je Deizis i prikazuje strašni sud. Tu presveta Bogorodica moli Isusa da bude milostiv, a sveti Jovan da bude pravedan. Centralna ikona prikazuje svetu Trojicu. Donja polovina ikonostasa je podeljena u dva dela. U prvom delu su naslikane 4 prestone ikone: car Uroš, Presveta Bogorodica, Isus Hrist i Sveta trojica. Na carskim dverima naslikane su Blagovesti. U samom soklu je naslikana čitava kolona srpskih svetitelja iz redova vladara, vlastele i crkvenih poglavara. Rezbarija ikonostasa je majstorski rad, pa je šteta što se ne zna njen autor.
Ono što ne dozvoljava da ovaj zaista lep ikonostas dođe do punog izražaja jesu dva masivna stuba koja pridržavaju kube, pa zaklanjaju skoro polovinu ikonostasa. Ispred ova dva stuba nalaze se dve ikone. Prva prikazuje Presvetu Bogorodicu. Naslikao ju je Teodor Kračun 1770. Ispod su mošti Anastasije Rimljanke, koje je knez Lazar dobio prilikom posete Svetoj Gori. Na drugoj je naslikan sveti car Uroš. Ovo je rad nepoznatog autora iz 1776. Nekada su ovde ležale careve mošti.
Prepodobna mučenica Anastasija Rimljanka
Siroče od svoje treće godine, bi uzeta u jedan ženski manastir blizu Rima, gde igumanija beše neka Sofija, monahinja na visokom stupnju savršenstva. Posle 17 godina proču se Anastasija među hrišćanima kao velika podvižnica, a među neznabošcima kao retka lepotica. Neznabožački gradonačelnik Prob ču za nju i posla vojnike da je dovedu. Igumanija dva sata savetovaše Anastasiju kako da drži veru i odoli laskavim obmanama. Anastasija joj reče: “Gotovo je srce moje za Hrista stradati, gotova je duša moja za Isusa umreti”. Izvedena pred kneza, Anastasija javno izreče veru svoju u Hrista Gospoda. Baciše je na muke i kada su je obnažili radi poruge, ona je vikala: “Bijte me, i secite, i trzajte, pokrijte ranama moje nago telo, i krvlju sakrijte sram moj!” Dok je bila na mukama, u dva maha oseti veliku žeđ i poiska vode. Napoji je neki hrišćanin Kiril, zbog čega bi od mučenice blagosloven, a od neznabožaca posečen. Odsečene joj behu grudi i jezik i najzad bi posečena mačem. Blažena igumanija Sofija nađe njeno telo i sahrani. Anastasija postrada za vreme cara Dekija.
Sa strane se nalazi arhijerejski tron sa likom sv. Nikole koja je rad Grigorija Davidovića Obšića iz 1784. Svi tronovi su pozlaćeni.
Unutrašnji zidovi su oslikani tek 1899. godine od strane Pavla Čortanovića, koji je uradio uljane slike sa predstavama svetog Simeona Mirotočivog, svetog Save, svete Angeline i svete Paraskeve, kao i prikaze evanđelista u medaljonima.
Iz manastira Stari Jazak sačuvane su carske dveri sačinjene od hrastovine, verovatno od pre 1522. godine. Na dverima su naslikane Blagovesti i arhanđel Gavrilo.
Manastir se nalazi nedaleko od Vrdnika i manastira Ravanica.
Serbian
English
German
pozdrav
postoji li mogućnost posete vašem manastiru i ostanka u njemu na par dana
zahvaljujem na odgovoru